У суботу сам била на гробу Исидоре Секулић. Сахрањена је на Топчидеру, недалеко од цркве, близу путељка којим се иде до горњих парцела. Кад се дође до њеног места, из земље ниче бели крст, очи гледају у слова, иза су године рођења и смрти, трава ‒ почупана, неколико пролећних цветова је никло. Сунце се оштро... Continue Reading →
Кристофер Лаш, „Култура нарцизма”
Што сам старија и више се занимам речју и литературом, постаје ми јасније да не треба да се чита много ‒ како смо научени ‒ већ помало и снажно, и само она дела ‒ ако је могуће ‒ која нас ломе и након којих се осећамо као након јаке прехладе, исцрпљено и с бољим имунитетом.... Continue Reading →
Олујни филм Милоша Радуновића
Прибојавала сам се филма о Олуји. Кад сам пре неколико недеља сазнала да један редитељ ‒ од свих редитеља ‒ први пут говори о овом догађају, запитала сам се зашто то ради: нас да подсети на оно са чиме живимо сваки дан и не знамо да живимо, или све друге који су у августу пре... Continue Reading →
Шумановић.
Сви су ове недеље журили да стигну на Сајам књига. Ја нисам. Нешто ми је било прече ‒ одлазак у Галерију слика Саве Шумановића у Шид. Никад досад нисам била у овом сремском месташцу, мислила сам да је пространије, да за фијакере има места у парку надомак цркве и школе, али љубазна госпођа на киоску... Continue Reading →
Андрић.
Често срећем људе којима се погани језик развеже кад о својој држави и свом народу штогод кажу, премда и даље с њима живе, кажу да немају куд да оду, или још увек не желе. Такви мало познају своју историју, о култури говоре лоше, а језик би ишчупали да неким другим говоре. Њих вероватно не интересује... Continue Reading →
ЈДП. Хандке. Каспар.
Није пристојно изаћи усред позоришне представе напоље, не треба, иначе, ништа напола да се ради, одвајкада је то знак слабости и недостатка воље, јуначки ваља издржати све што је започето, да се не би реметили глумци и публика, поредак уопште, да не би било како не треба. Данас је популарно читати Хандкеа. Ствараоци који не... Continue Reading →
Милена Марковић „Деца“
Својевремено сам купила књигу необичног наслова „Како да говоримо о књигама које нисмо читали“ и до данас ‒ ето парадокса! ‒ нисам стигла да је прочитам. Не знам, онда, да ли бих могла да говорим о тој књизи или некој другој коју нисам читала, на пример, о оној око које се ових дана дигла прашина,... Continue Reading →
Љубавно писмо Јована Јовановића Змаја
Кућа Јована Јовановића Змаја у Сремској Каменици данас не изгледа као музеј. Требало би је средити, скинули су натпис с именом великог песника, па кад се у јесен прође улицом којом су некад његова деца трчала, да није других сећања, тешко би ко застао и осмотрио прозоре, па замислио унутрашњост и тамне зидове међу којима... Continue Reading →
Не треба дирати лабудове
Два лабуда плове језером полако, упијају сунчеве зраке, вода облива њихово перје, није им хладно, приближавају се обали тек да се протегну, вратиће се средини, али прилази им пас, ускаче у воду и почиње да лаје, скоро режи док не види да лабуд шири своја крила у лук, срце се види, издиже се благо изнад... Continue Reading →
Књиге ће сви писати
Књиге ће сви писати и то је добро, тад их више нико неће читати. Многи ће зато престати да пишу. Неки ће почети да читају и ти што читају – писаће, па ће пожелети нешто да објаве пре него сви други поново почну да пишу књиге које не могу да се прочитају.