Једном приликом су упитали песника Љубомира Симовића зашто није по свршетку студија пошао академским путем и писао научне радове, а он је благо одговорио како се не може и једно и друго: стварати и о стварању писати, па треба изабрати шта је срцу милије или шта има више смисла. Сликару Урошу Предићу неко је можда... Continue Reading →
Који ћете филм гледати?
Како би се некоме ко није седео у биоскопској дворани могло препричати крцкање ораха и звекет есцајга у летњој старинској кухињи коју једва да крајем јула осветљава сунце? Никако, зато што се тихи звуци опиру жамору и ретко их се ко сети док другом препричава шта је на филму видео, али ‒ да ли се... Continue Reading →
Протовестијар Никола Бућа
Загледана у чувену слику Паје Јовановића Крунисање цара Душана ‒ која се налази у Народном музеју у Београду ‒ пажњу ми је привукла личност којој тад нисам знала име, а која се нашла, рекла бих, у првом плану слике, иако јој слика није посвећена. Кад сам пожелела да сазнам о коме је реч, није било... Continue Reading →
“Канон потиштеног ума” Филипа Грбића
Од друге половине двадесетог века, а последњих година интензивније ‒ расправља се о роману. С појавом авангарде он добија лирски тон, што примећујемо код Милоша Црњанског. Надаље губи се његова чврста форма, премда он задржава епски еластицитет, те постаје флуидни жанр који све мање обухвата свет, а све више свет ‒ обузима њега и управља... Continue Reading →
Сликар перманентног бунта
Пре неколико дана на једној агори разговарало се о људима који се наједном осећају као мачке ‒ премда и друге животиње могу да се поброје ‒ и чуло се питање: у ком часу против ове појаве треба да се побунимо, онда кад је поред нас само једна мачка или кад их је читав чопор? Сложили... Continue Reading →
Чија је дубровачка књижевност?
На једном састанку скоро повела се озбиљна расправа: ако напишемо да смо рођени у Книну, која ће бити држава рођења, јер је тада она била Социјалистичка Федеративна Република Југославија, а данас је Република Хрватска. Уколико бисмо захтевали да то буде држава у тренутку рођења, јасно је шта се пише, али ако мислимо на државу којој... Continue Reading →
Карловачка гимназија
Звона силовито брује, не чује се рзање точкова по асфалту, ватромет јоргована расуо се по осунчаном тргу и благо бљеска у пролазнике. Из цркве излазе сватови, а у школу на крају пута улива се река ђака. У Сремским Карловцима блиста ‒ гимназија. Радни је дан, и недеља, стари дрвени прозори широм су отворени, кроз мутна... Continue Reading →
Исидора Секулић.
У суботу сам била на гробу Исидоре Секулић. Сахрањена је на Топчидеру, недалеко од цркве, близу путељка којим се иде до горњих парцела. Кад се дође до њеног места, из земље ниче бели крст, очи гледају у слова, иза су године рођења и смрти, трава ‒ почупана, неколико пролећних цветова је никло. Сунце се оштро... Continue Reading →
Кристофер Лаш, „Култура нарцизма”
Што сам старија и више се занимам речју и литературом, постаје ми јасније да не треба да се чита много ‒ како смо научени ‒ већ помало и снажно, и само она дела ‒ ако је могуће ‒ која нас ломе и након којих се осећамо као након јаке прехладе, исцрпљено и с бољим имунитетом.... Continue Reading →
Олујни филм Милоша Радуновића
Прибојавала сам се филма о Олуји. Кад сам пре неколико недеља сазнала да један редитељ ‒ од свих редитеља ‒ први пут говори о овом догађају, запитала сам се зашто то ради: нас да подсети на оно са чиме живимо сваки дан и не знамо да живимо, или све друге који су у августу пре... Continue Reading →
Биљана Ковачевић 