Кућа Јована Јовановића Змаја у Сремској Каменици данас не изгледа као музеј. Требало би је средити, скинули су натпис с именом великог песника, па кад се у јесен прође улицом којом су некад његова деца трчала, да није других сећања, тешко би ко застао и осмотрио прозоре, па замислио унутрашњост и тамне зидове међу којима се збивала породична драма. Међутим, песници пишу да после њих не би ко морао да води рачуна о њиховом наследству, јер у аманет остављају своја дела, трајнија од сувог и похабаног малтера.
Не знам како је Змај постао велики стваралац, али знам зашто. Био је велики човек.
Ако оставимо по страни његову љубавну и сатиричну поезију, у којој је и страствени љубавник и критичар оштрог пера, треба прочитати једно његово писмо које шаље Ружи Личанин, девојци која ће касније постати његова жена. У том писму Змају је тек двадесет и осам година, но у оно време стасао за женидбу, хита да што пре каже шта му је на души, али благо, као дете да повија у колевци, па не жели да га повреди и пробуди. Назива је милом, чуди се где се речитост притајила, а хартија намножила, кô да ће трактат исповедати, а неће, само ће је замолити да његове реченице прочита, па му каже, ако је срце још њено, осећа ли исто што и он. На крају љуби написано, као да њу љуби и шаље писмо кришом, да мајка не види и не зачуди се откуд оволико храбрости у тек љубавном заносу. А Ружа одговара – „Срце је још сасвим моје, да чије би било, кад све до сад нисам знала да се може коме поклонити.“ Поклониће га Змају, то налазимо у његовој збирци песама.
Овде читамо нешто друго. Читамо писмо у којем има свега, сигурности и стрепње, благости и бриге, милости и муке, у којем се речитост претвара у шум, знање о свету у напрслину, а душа се растаче као просуто млеко пред коритом над којим нема грубих речи, јер све је љубав, чак и кад је нема и чини се да је неће бити…
… у тихој ноћи, док сунце спава.