Олујни филм Милоша Радуновића

При­бо­ја­ва­ла сам се филма о Олуји. Кад сам пре не­ко­ли­ко недеља са­зна­ла да један ре­ди­тељ ‒ од свих ре­ди­те­ља ‒ први пут говори о овом до­га­ђа­ју, за­пи­та­ла сам се зашто то ради: нас да под­се­ти на оно са чиме живимо сваки дан и не знамо да живимо, или све друге који су у ав­гу­сту пре скоро два­де­сет и осам година играли на плажи пикадо и успе­шни­је ту по­га­ђа­ли мету него што би по­го­ди­ли на карти где су Лика и ‒ Книн.

Отишла сам јуче у био­скоп из зна­ти­же­ље, чак с под­сме­хом, чинило ми се да су велики тржни центри не­при­клад­ни да се у њих смести скоро тро­сат­на драма о патњи и про­го­ну једног народа. Купила сам карте не­да­ле­ко од кутије с ко­ки­ца­ма и чипсом, љу­ба­зна млада про­да­ва­чи­ца јед­на­ко је из­да­ва­ла ула­зни­це за овај филм као и за сваки други, на­сме­ја­на и не­све­сна да се у једну салу улази ‒ као у пакао.

Чекали смо да нас редар пусти, кокице су ис­па­да­ле из пре­на­трпа­них кутија, музика се чула у даљини, жамор је гушио ред и уопште ‒ све је било обично. Сели смо на своја места и филм је почео. Шу­шка­ње кеса чуло се на по­чет­ку, пу­бли­ка се сме­ја­ла, мла­ди­ћи су при­ча­ли једни с дру­ги­ма, го­спо­ђа поред мене их је уми­ри­ва­ла, ја сам у глави пре­мо­та­ва­ла листу оба­ве­за за су­тра­шњи дан, сто­па­ла су се угре­ја­ла, ски­ну­ла сам шал, човек у плавој мајици ка­шљу­цао је поред мене, није био пре­хла­ђен, онако; све је иначе ‒ онако.

Филм је почео, а онда се ништа више није чуло.

Ста­си­та жена моли свог су­пру­га да не пође у ди­ви­зи­ју, имају малог сина, на­стра­да­ће, на­при­ја­тељ је скоро па нај­бли­жи род, опа­ме­ти­ће се, могу, ето, да се помире, да све буде како је било, моли га да не оде, плаче, а он слуша и не по­слу­ша, љуби је и ‒ оде.

Све пре и после те сцене ‒ не­при­јат­не су сцене у којима се чују меци и плач, по­нег­де ије­кав­шти­на, звук топле крви и ме­шко­ље­ње пр­сти­ју испод коже кад се ти меци ваде између ребара. Већина глу­ма­ца учила је упо­ре­до исто­ри­ју и овај текст, некима се пот­кра­дао њихов за­ви­чај­ни говор, кра­јо­ли­ци нису налик нашима, више личе на зла­ти­бор­ско под­нож­је, слика на платну високе је ре­зо­лу­ци­је, без иједне пу­ко­ти­не, као да је Олуја само филм или ‒ фик­ци­ја.

Пали су ми на ум Михаил Бу­лга­ков и његови јунаци што су с ума сишли, а ђаво их је око малог прста као на вр­те­шци по­ме­рао, па кад је неко ‒ можда и писца ‒ питао зашто је на­сли­као зло кроз гласан смех, кроз опи­пљи­ве и ми­ри­шља­ве ликове, од­го­вор је гласио ‒ то је био једини начин да људи виде зло.

Нису ме много по­тре­сле олујне сцене у филму, можда зато што је све било хлад­но­крв­но и ого­ље­но, док је у мом уму Олуја дру­га­чи­јих тонова попут ста­рин­ских слика које се чувају у албу­ми­ма и види се да их је време окрзло, али су линије јасне и лик је ‒ ту. На платну јуче из­гле­да­ло је као да је Бу­лга­ко­вљев Воланд про­ше­тао са својом свитом оном нашом пу­сти­њом пре четврт века и за­гр­мео гласом да су гра­на­те почеле падати по сун­ча­ним пољима и уби­ја­ти људе.

Није био сунчан дан, иако се август по­ма­љао, небо је било црно, ничег људ­ског у оним ви­ју­га­вим ста­за­ма није остало после буке и јечања. Раз­ми­шљам ‒ док се при­се­ћам глу­ма­ца ‒ да је олујна лица не­мо­гу­ће за­ми­сли­ти, да је човеку тешко себи да пре­до­чи другог човека који оста­вља свој дом, бежи у раз­ло­мље­ном трак­то­ру, дете му страда на пољани док иде да се на извору напије воде. Који уопште глумац може од­и­гра­ти такав јад а да се не рас­пад­не, да после филма некако остане читав?

Нисам се јуче рас­пла­ка­ла, нисам се ни рас­па­ла; била сам тро­ну­та, моји су се темељи за­љу­ља­ли. Гле­да­ла сам на филму у себе, у све нас који смо, не­срећ­ни, отишли из свог дома да се једног дана вра­ти­мо, ми­сли­ли смо за који дан, не за који век ‒ дрво да по­са­ди­мо тамо где су са­хра­ње­ни наши по­том­ци.

„Олуја“ је по­то­мак једне чо­ве­чан­ске тра­ге­ди­је, по­ку­шај малог човека да схвати Бога, зашто је до­пу­стио да крви има више него воде на­до­мак хлад­них река. И нема од­го­во­ра, човек је мали да би га до­сег­нуо, али по­сто­ји крај филма ‒ она жена с по­чет­ка приче грли се с мужем и сином на ау­то­бу­ској ста­ни­ци, на из­ла­ску из Хада.

За­гр­љај је дирљив, бука је ути­ша­на, а филм остаје фик­ци­ја, по­треб­на ‒ из­гле­да ‒ да би се макар и на­слу­ти­ло у каквом смо паклу кад из свог огњи­шта и раја иза­ђе­мо, криви само зато што смо живи.

Пу­бли­ка је без речи пошла из сале. Можда је та тишина једина истина о филму ‒ да је Олују не­мо­гу­ће при­ка­за­ти, али да се то мора, да нас ова земља ‒ једном ‒ не би про­гу­та­ла.