Шумановић.

Сви су ове недеље журили да стигну на Сајам књига. Ја нисам. Нешто ми је било прече ‒ одла­зак у Га­ле­ри­ју слика Саве Шу­ма­но­ви­ћа у Шид.

Никад досад нисам била у овом срем­ском ме­ста­шцу, ми­сли­ла сам да је про­стра­ни­је, да за фи­ја­ке­ре има места у парку на­до­мак цркве и школе, али љу­ба­зна го­спо­ђа на киоску рекла ми је да нема пе­шач­ке зоне и да је центар ту где сто­ји­мо, нисмо га на време пре­по­зна­ли.

Баш у центру ‒ где другде ‒ налази се Га­ле­ри­ја, којој је Пер­си­да Шу­ма­но­вић, мајка нашег сли­ка­ра, по­кло­ни­ла четири сто­ти­не и се­дам­на­ест слика свог сина након његове смрти. Како су об­ја­сни­ли, у изло­жбе­ном про­сто­ру може да се нађе око сто­ти­нак, па се оне излажу у ци­клу­си­ма, никада све од­јед­ном. Ових дана у ве­ли­кој сали при­ка­за­не су Ку­па­чи­це, којима је славни Ши­ђа­нин по­све­тио много пажње и труда и које је назвао не­о­бич­ним именом ‒ Ши­ди­јан­ке, су­ге­ри­шу­ћи како оне и нису из Шида, већ од­не­куд другде, с места које можда и не по­сто­ји на карти, али које се лако може до­пи­са­ти.

Сава Шу­ма­но­вић родио се у Вин­ков­ци­ма, по­ха­ђао је Зе­мун­ску гим­на­зи­ју и фа­ку­лтет у За­гре­бу, потом бо­ра­вио не­ко­ли­ко пута у Паризу, све време не­гу­ју­ћи свој сли­кар­ски та­ле­нат. Отац и мајка били су умни и богати људи и свом сину оста­ви­ли су у аманет бо­гат­ство и топлу по­др­шку да буде оно што жели. У ње­го­вом дому шта­фе­лај и боје на­ла­зи­ли су се у про­стра­ној соби која је, кад је ведро, била оку­па­на сунцем, дајући младом сли­ка­ру добар поглед на линије које је из­во­дио чу­де­сно, го­во­ри­ли су кри­ти­ча­ри.

Слике на којима су жене у првом плану, наге или по­лу­о­бу­че­не, обично у при­ро­ди, поред реке или у парку, на­зва­не Ку­па­чи­ца­ма, на први поглед чине се као да су Шу­ма­но­ви­ће­ва опсе­си­ја. Премда нема истих лица, све их је сликао по узору на модел који је тешко нашао једном у кафани, а тражио је дуго, све док у глави пре праве слике ‒ није ство­ре­на њена скица. Оне су снажне и лепе, једре, ужи­ва­ју у при­ро­ди и у себи, никуд не журе, с бла­го­шћу и миром под­но­се дан, неке за­гле­да­не у даљину кроте тре­ну­так у којем су и из­ду­жу­ју га, да метром пре­ме­ре нову пер­спек­ти­ву. Смеју се деца која улазе у ову салу, при­ча­ју како је много голих жена, шта то значи, а Шу­ма­но­вић упоран, слика једну до друге, у низу, да се при­ме­ти оно што не сме да се за­по­ста­ви.

Каже се да су умет­ни­ци ви­до­ви­ти. Вешто пред­ви­де свет­ску олују, али и со­пстве­ни удес, премда то никад јасно не кажу, могуће је да то ретко јасно и осете, али слуте, треба се увек сетити Диса.

Сава Шу­ма­но­вић сви­ре­по је убијен, једног дана од­ве­ден је из своје куће пошто се спре­мио да не сра­мо­ти по­ро­ди­цу, кажу да је изашао као на модни бал, пред усташе, на стре­ља­ње, на Велику Го­спо­ји­ну 1942. године. Мајка га је ис­пра­ти­ла, за­тво­ри­ла врата и више га никад није видела, кости му нису нађене у гроб­ни­ци где су по­ба­ца­на тела сто­ти­не људи.

Стра­дао је у Другом свет­ском рату с ми­ли­о­ни­ма оста­лих, па пред­ви­ђа­ње со­пстве­не смрти у том тре­нут­ку из ове пер­спек­ти­ве не чини се као да је епо­ха­лна слутња. Ничег другог и није било на хо­ри­зон­ту. Ме­ђу­тим, кад се с тим знањем оде у Га­ле­ри­ју и по­гле­да­ју Ку­па­чи­це, нешто друго буде јасно. Сликар је био за­љу­бљен у једну жену, при­ча­ло се, можда их је било и више, али овај хамам на зиду другу тему раз­ми­че. На сли­ка­ма се види живот који бубри, који цвета и којег ништа не може омести, јер он само ‒ по­сто­ји, без ичег више или мање. Жене које ужи­ва­ју у свом телу по­ра­ђа­ју живот, али не сасвим кроз ма­те­рин­ство, већ кроз лепоту у којој се бива и која је од Бога дана. Њима је дато добро зато што су добре и њихова лепота на­гра­ђе­на је жи­во­том.

Ку­па­чи­це су ‒ мада не једине ‒ ан­ти­ци­па­ци­ја Савине смрти. Кад се уђе у Га­ле­ри­ју, у главну про­сто­ри­ју, осети се радост. Кад се оде у Савин дом и чује прича о стре­ља­њу, осети се језа и немоћ пред сви­ре­пим стра­да­њем. Између ова два стања налази се знак јед­на­ко­сти, да што је већа сила смрти, већи је нагон за жи­во­том.

У спо­ред­ним про­сто­ри­ја­ма су сли­ка­ре­ви пеј­за­жи, на­сли­кан је Срем, нико пре Саве није тако весело бојио снег по­нег­де и плавом бојом, тре­ба­ло би ис­тра­жи­ти њену сим­бо­ли­ку, ако се и не мисли само на небо.

За­ста­ла сам испред једног ко­чи­ја­ша чији су коњи кли­зи­ли по снегу, са плота махала му је жена обу­че­на скром­но, на­сме­ја­на, че­ка­ју­ћи да се с пута врати. При­ми­ца­ла сам се слици, видела уље на платну, такви радови мутни су уко­ли­ко се гле­да­лац не из­мак­не, па види њен склад. Све је било ‒ у ствари ‒ јед­но­став­но. Сава Шу­ма­но­вић на­сли­као је живот. Некоме се не морају до­па­сти његове ко­мпо­зи­ци­је, неко ће у ли­ни­ја­ма наћи оштри­ну, а неко лошу сенку, сла­ба­шан профил или танко ру­ме­ни­ло, али свако мора и хоће ‒ до­жи­ве­ти снагу ње­го­вог бића, које је бојећи бујни стас и први снег, на­сли­као људски страх, да свега што је испред нас можда једном не буде.

Велики сли­ка­ри нису по сва­чи­јем укусу, питање је јесу ли и по свом. Овај је лирски при­по­ве­дао о ономе што мора да буде јасно ‒ на­јви­ше ве­дри­не има у оним пу­сти­ња­ма у којима је на­јви­ше стра­да­ња. Зато по­ми­сао на Саву Шу­ма­но­ви­ћа буди спокој, он се види и на слици с ко­чи­ја­шем.

Његова уметност ‒ као и снег ‒ прекрила је зло.