Ученици из моје претходне генерације купили су ми једне године за рођендан мајицу на којој је писало: Негуј мо србски језик. Смејали смо се кад сам отворила поклон, сигурна да мајицу никад нећу обући, али да ћу ‒ гледајући је ‒ знати чији је поклон и мислити на своје ђаке.
У последње време ‒ тако ми се чини ‒ у нестручној јавности инсистира се на облику србски, као и Србкиња, јер ‒ како зналци кажу ‒ на тај се начин чува веза са значењем, те је србски онај који је у вези са Србијом, а српски онај који нас повезује са српом. Немали број текстова написан је овим поводом, у одбрану изнете тезе, где се, између осталог, каже како је спорни придев био у употреби код Срба пре реформе језика Вука Караџића, чак и Вук понегде користи овај облик, да би га из употребе сасвим избацили југословенски мислиоци, с јасном намером: да угрозе идентитет српског народа и лише га ‒ симболички, а онда и стварно ‒ његовог постојања. Другим речима, онда кад будемо доследно писали српски уместо србски, Срба више неће бити, сем понегде на папиру, претвориће се у малене српове.
Како рече један мој саговорник недавно, језик је скуп правила која су утврђена договором и она се могу мењати, па тако инсистирање на једном место на другом придеву не може се ничим ваљаним оправдати, сем обешћу лигвистичке елите која говори како се иначе не говори, с намером ‒ каже он ‒ да и оно мало говорника српског језика понестане.
У данашње време свако ко је иоле писмен и у неколико написаних реченица не направи озбиљне правописне грешке ‒ може се сматрати делом елите, али то овде није тема, већ је нешто друго занимљиво. Нерепрезентативни узорак показује како су заговорници србског модела понајчешће људи који ће написати и: ми би смо, немогу данас доћи, доћићу сутра, итд. Како су потоњи примери са становишта правописне норме нетачни, на који начин онда разумети самовољу у погледу употребе поменутог присвојног придева?
У примеру србски ‒ данас, не у предвуковско време ‒ огледа се једна важна особина људи, а то је непристајање на оно што је конвенцијом утврђено. Конвенција је договор између људи, а како смо много пута видели да људи греше, и конвенција може бити погрешна, утврђена наопако, с намером да отежа живот, никако да га учини смисленијим. Правила се с разлогом крше, јер нас она ограничавају и не дозвољавају нам да испољимо урођену нам слободу.
Ако бисмо писали и говорили србски, ми бисмо показали инат према свему оном што српство себи подређује, утврдили бисмо како се од свих лоших утицаја и наноса бранимо, свесни ко смо и куда идемо. Стога је овај придев именитељ тежње немалог броја Срба да покаже свој природни бунт према лоше утврђеној историји и тешком времену и да се одупре ‒ сад већ ‒ очигледном заташкавању чињеница. У придеву србски чује се горка молитва мајки које су сахраниле своје синове и очева чија је душа ампутирана. Према овој речи што се тешко изговара ‒ треба је изговорити брзо ‒ крије се мука једног народа која се не успева другачије артикулисати до непрекидним понаваљањем истог: ви који говорите српски ‒ не разумете ништа.
Међутим, како неретко бива, уколико једну језичку ствар бране они који слабо језик познају, сем интуитивно, она се врло лако преобрће у своју супротност, или у нешто чему смо склони да се подсмевамо. Зашто је то и овде случај?
Зато што придев србски или српски ‒ свеједно ‒ не чува оно што заговорници ове идеје желе да сачувају. Знамо да се некад користио проблематични придев, налазимо га касније и код Црњанског, потом је одлука донета у корист овог другог због једначења сугласника по звучности, али који год да се изабере ‒ премда је други с фонолошког становишта логичнији ‒ ништа се суштински не мења, зато што је језик друштвена рефлексија, никако обрнуто. Ако је снажна потреба једне групе људи да се кроз језик утврди оно што би морала бити чињеница ‒ а то је да српски народ постоји и има право на свој легитимитет ‒ онда та иста група људи потврђује да је још једино језик расположиво оруђе за националну или било коју другу борбу. Уколико ми морамо посветити време овом ‒ у суштини ‒ језички тривијалном питању, онда су наше борбе јалове.
И додајем: нису. Такве су борбе лакше, јер уместо да својим живим понашањем покажемо да је бити Србин честита улога коју нам је наменио Бог, ми ружимо све редом, доказујући како вредимо само због једног: нормом утврђеног неправилног облика присвојног придева србски.
Реч читалаца
12 коментара
Поштована Биљана, Ви сте, рекао бих, у праву. Ја бих тоем додао ово:
ТЕК СУ СРПСКИ ПРЕДСТАВНИЦИ (ЛИНГВИСТИ И ВЛАСТИ) ТРАЈНИЈЕ И У ПРАКСИ ДЕЛОТВОРНИЈЕ ОД СРПСКИХ ОКУПАТОРА УСПЕЛИ ДА ЗАТРУ (ЗАМЕНЕ) НАЈВИШЕ СРСПКЕ ЋИРИЛИЦЕ У СРБИЈИ (ЧАК 90 ОДСТО)
Неће упропастити Србе, Србију, српски језик, Србство и српство и српски идентитет ни они који се залажу да се врати претходни правопис у коме је било „србски“ ни оне који сматрају да је Вукова реформа српског језика и писма лоша зато што нас је у разумевању удаљила од Руса и других словенских народа. Али ће Србе, њихов језик, њихов идентитет разбити напуштање српског писма ћирилице коју смо до данас у Србији у стварности заменили просечно 90 одсто хрватским националним писмом, што је била најпре жеља свих окупатора Срба и пракса за време свих окупација.
Највећи допринос и трајност у замењивању (практично затирању српске ћирилице) дали су комунисти у Југославији, који су фаворизацијом хрватске латинице били затрли 70 одсто ћирилице до разбијања Југославије. Већи допринос у разбијању Срба даљим замењивањем ћирилице од комуниста дали су до данас само они који су се претворили у „некомунисте“ преко „грађаниста“ и „глобалиста“ после ДОС-овог 5. октобра кад је замењено додатних 20 одсто ћирилице, тако да је до данас у Србији преостало ових десетак проценат ћирилице. Томе су највише допринели данас српски лингвисти својим шизофреним решењем питања писма (двоазбучје) у Правопису српскога језика Матице српске 1993. и поново 2010. године, а српска власт и Скупштина Србије неуставним Законом из 1991. и новим законом од 15. септембра 2021. дали су томе коначан допринос даљем наставку затирања ћирилице на тај начин што су усвојили противуставан закон у коме чак немају сви грађани и асоцијације иста ни права ни обавезе у вези са српским писмом.
Тако испада ад су окупатори Срба дали краткотрајна упутства и практичне кораке у забрани ћирилице како да се наметне латиница Србима, а тек су српски представници (лингвисти и власт) трајније и у пракси делотворније успели да прогнају највише српске азбуке.
Слажем се с Вама. Наравно, нису ово једини разлози – о којима пишете – за проблеме који море наш језик, али јесу важни. Хвала Вам на детаљном коментару. И – хвала на читању. Добро дошли на мој сајт!
Поштовани ,
Све почиње после Првог светског рата . Престолонаследник Александар уводи браћу у државу која нам није била потребна . Хрвати и Словенци преузимају војску , министарства , почињу да намећу и латиницу .
Често сам у Словенији и Хрватској , имате случајеве да људи одрасли у Југославији , не знају ћирилицу .
По плану и програму су морали да је науче у другом основне .
Нису , јер их нису учили а у уписивали су у дневник као да једу . Све је то било одобрено од Хрватских комуниста који су били на власти .
А код нас , контра . Форсирали су , и данас форсирају латиницу .
За мале паре су се продали
Хвала на овој белешци, Владо! 🙂 Драго ми је што си ту.
Својим проблематичним трактатом сте изазвали жестоку дискусију на Стању ствари.
Очекујемо Вас тамо.
Поздрав.
Поштовани господине Анђелковићу,
Верујем да сте погледали мој сајт, можда неки текст прочитали и приметили како пишем озбиљне есеје и анализе, а не коментаре и коментарчиће. Кад неко буде написао одговор на мој текст који има јасну структуру, аутентичну мисао (не копије из уџбеника граматике) и смислен закључак, дакле, текст, а не коментар, јавићу се. Дотад, будите поздрављени, добро дошли на мој сајт и хвала што сте писали. Ако буде потребе, ту је и мој имејл, па можемо разменити понеки утисак. Додаћу још и да не очекујем да се моји читаоци са мном сложе ‒ кад сви мисле исто, нико не мисли довољно ‒ али очекујем озбиљан текст као одговор, јер озбиљан сам текст или трактат, како кажете ‒ написала. И признаћете да број четрдесет није импозантан. Чекам(о) неки троцифрени.
Желим Вам пријатно вече!
Поштована,
Према броју реакција на Вашем властитом сајту, број од 40 коментара на Стању јесте импозантан.
Стање је озбиљан Сајт са озбиљном публиком.
Зато, не потцењујте мишљења изложена у тим коментарима.
Неће Вам бити свеједно кад их прочитате.
Господин сам у годинама, седамдесет пета ми је, па Вас поздрављам данашњој младежи непознатим поздравом:
Љубим руке!
До поновног чувења!
https://stanjestvari.com/2023/08/24/srbski-srpski/#comment-191259
Линк Стања ствари са Вашим трактатом:
https://stanjestvari.com/2023/08/24/srbski-srpski/#comment-191259
Поштована,
Ипак сте одговорили новим огледом:
https://stellapolarebooks.com/2023/08/27/biljana-kovacevic-licnost-i-komentari/
Хвала Вам.
Поштовани господине Анђелковићу,
Хвала Вам на читању!
И нека је на радост данашњи празник!
Срдачан поздрав.
🌹