Исидора Секулић.

У суботу сам била на гробу Иси­до­ре Се­ку­лић. Са­хра­ње­на је на То­пчи­де­ру, не­да­ле­ко од цркве, близу пу­тељ­ка којим се иде до горњих пар­це­ла. Кад се дође до њеног места, из земље ниче бели крст, очи гле­да­ју у слова, иза су године рођења и смрти, трава ‒ по­чу­па­на, не­ко­ли­ко про­лећ­них цве­то­ва је никло. Сунце се оштро на­ди­ма­ло иза облака, гле­да­ла сам у небо, онда у њу, као да је жива и стоји преда мном, седе косе, по­гу­ре­на, каква је на оној по­сле­дњој слици усли­ка­на испред своје куће. По­љу­би­ла сам благо крст, као кад идем сво­ји­ма у госте, по­ста­ја­ла мало близу, па сам пошла даље.

Питала сам се док сам ходала про­стра­ним гро­бљем, а дошла у цркву ‒ шта сам ја Иси­до­ри, па имам право да љубим њен спо­ме­ник? Нас две се никад нисмо могле срести, умрла је пре него што су се моји ро­ди­те­љи родили, у Бачку ретко свра­ћам, у њеном родном Мо­шо­ри­ну никад нисам била, читала сам је, слу­ша­ла како је била строга док је радила у школи, а Са­пут­ни­ке писала у мртвој тишини, пла­ше­ћи се помало као и Дучић ‒ своје сенке. Шта је ту моје, ако би ишта и могло да ми при­па­да, па након посете гробљу осећам како сам била међу сво­ји­ма?

Платон је на­вод­но го­во­рио о томе како на овај свет до­ла­зи­мо не­пот­пу­ни, раз­ло­мље­ни на пола и све време, док живот траје, тра­га­мо за својом другом по­ло­ви­ном. Обично се ова мисао разуме јед­но­став­но ‒ да је тих других мало, обично један човек с којим можемо да се сје­ди­ни­мо под не­бе­ском капом и да су сви други на путу тра­га­ња ко­ри­сни, али да се нико неће за­др­жа­ти поред нас дуго.

Моја мисао иде у дру­га­чи­јем смеру ‒ ми не тра­га­мо за својом по­ло­ви­ном, нама ништа не не­до­ста­је, дошли смо на овај свет цели, али сами, па нам значи да се са дру­ги­ма ‒ пре­по­зна­мо. Пре­по­зна­ва­ња јесу су­сре­ти о којима се мисли као о тре­ну­ци­ма среће, али срећа је про­ла­зна, док је оно што након су­сре­та остане трајно или бар толико дуго да нас неко време не на­пуш­та, па живимо си­гур­ни како нисмо сами.

Иси­до­ру Се­ку­лић нисам читала сту­ди­о­зно, али сам је до­жи­ве­ла дубоко и већ дуго она је ‒ за мене ‒ све­ти­тељ­ка међу српским пи­сци­ма. Док ово пишем, раз­ми­шљам: како бих овај суд од­бра­ни­ла ако би књи­жев­на кри­ти­ка по­ку­ша­ла да га обез­вре­ди онако како је то у Иси­до­ри­но време чинио Јован Ске­рлић?

Ћутала бих како сам ћутала пред Иси­до­ри­ним гробом, јер оно што се мора по сваку цену у речи пре­то­чи­ти често и није много вредно. Ћутала је и она кад су је грубо на­па­да­ли, ве­ру­ју­ћи, можда, како не треба да се петља с онима који се с њом нису пре­по­зна­ли, па нису њени нити је она њихова.

Моја је и зато што је иза­бра­ла да буде Ње­го­ше­ва, дубоко му се по­кло­ни­ла и на­пи­са­ла му књигу, пре­по­зна­ју­ћи да је тај човек нај­фи­ло­зо­фич­ни­ји у нашој књи­жев­но­сти кад говори о нашим сла­бо­сти­ма и нашој снази. Његош је на­пи­сао Горски ви­је­нац 1847. године, бранио је Вука Ка­ра­џи­ћа и силног Ка­ра­ђо­рђа, другом по­све­тио своје дело и у под­тек­сту рекао ‒ да ми морамо да ра­зу­ме­мо сла­бо­сти у себи и у дру­ги­ма, тре­ба­ло би да их ува­жи­мо јер су све­до­чан­ство о нашем паду и уз­ди­за­њу, али не смемо да се са њима сло­жи­мо, не смемо да их по­др­жи­мо као једину меру свих ствари, зато што сла­бост ‒ како би рекао Вла­ди­мир Ма­ја­ков­ски ‒ изврће своју ко­жу­ри­ну, па тамним за­да­хом може све да нас умртви.

Његош је читао нашу на­род­ну по­е­зи­ју, писао је у де­се­тер­цу, а у души му је од­зва­њао ко­сов­ски завет ‒ нај­све­ти­ја је људска ду­жност да се човек брани од оних који га на­па­да­ју, не зато што тако у Би­бли­ји пише већ зато што се живот осваја само једним ‒ жељом да се живи. Ако Бог рас­плам­са пра­ши­ну и обасја је ум­но­шћу, па нам дарује земљу и пло­до­ве, како смемо да зга­зи­мо тај поклон и до­зво­ли­мо да нас обузме умор? Од чега смо уморни ако ништа нисмо ура­ди­ли, још нам из руку вода измиче.

Ста­ја­ла сам пред Иси­до­ри­ним гробом, а била сам међу сво­ји­ма. Гле­да­ла сам у златне су­гла­сни­ке на белом крсту и видела гордог Јована Ске­рли­ћа, што је чувао српску књи­жев­ност у својим то­мо­ви­ма, да не про­пад­не; пре­по­зна­ла сам Његоша, који се смеши де­вет­на­е­стом веку као своме са­пут­ни­ку, при­жељ­ку­ју­ћи сло­бо­ду свога народа; и чула сам кнеза Лазара који моли да се сме­те­ни човек опа­ме­ти и схвати да нас неће нико чувати ако се не са­чу­ва­мо сами, у стра­шном вр­тло­гу још стра­шни­јег вре­ме­на.

Ста­ја­ла сам на овом гробљу сама, без икога, упла­ше­на. То што смо ово­ли­ко по­жи­ве­ли си­гур­но нешто значи. Тишина око мене ‒ на­јед­ном ‒ била је ис­пу­ње­на сми­слом.