Прескочила бих ‒ јул

Било би чудесно устајати раном зором, кад први зраци сунца покосе листове траве, док још све непробуђено живи и колеба се пред нови дан. Тад ‒ зарана ‒ ваздух је чист, лењости нема ни на видику и иде се брже него у подне. Дужи су сати, рачун је спорији и као да је свега више, или се само тако чини ономе ко може да устане и после, кад сунце упече да се и ножни палац савије у круг.

Али кажу да некад не треба устати рано ‒ не треба, можда, устати уопште ‒ из куће тих дана главу промилити, шћућурити се испод кухињског стола, па не дисати, дубоко, одстајати ту док прође све што би нас задесило кад бисмо устали рано и пошли некуд, да вредно испунимо обавезе што смо записали читким рукописом у тефтер.

Тога сам јутра ‒ мислим да је био уторак ‒ устала с градским петловима, и више љута него невољна, можебити од комадића хране што су се у углу усана спасили током ноћи, снажно лупила вратима у комшилук, премда никог нисам пробудила. Нисам журила, напротив, као Попина патка сам се гегала, села у ауто, нешто ми би ‒ заплаках ‒ и кад сам на трен погледала у страну ‒ баш тад ‒ килави бициклиста ушао је у наш ред, млади господин испред мене нагло закочио, а ја нисам стигла, скренула сам и сударила се крајичком ока, савио се лим и светло, петлови су утихнули и ја сам се ‒ следила.

Нисам се уплашила, и то је чудно, јер се увек плашимо пре страха, никад кад се догоди судар, тад само једна мисао прође кроз главу ‒ да ли је ово морало да се деси, јесам ли јутрос морала да напустим своје мекано скровиште и да се усред нигдине нађем сама, никог нисам могла позвати, било је рано и била ме је срамота.

Седела сам бледа, неко би рекао ‒ скамењена, млади човек извео је своје ћерке из аута; пита ме иронично хоћу ли изаћи, ја кажем да не могу врата да отворим, а схватим да морам, јер доћи ће лик у плавом и купиће се стаклићи по поду, ветар ће однети месо, морам да изађем из оклопа, да покажем како је ово награда добром човеку, а не казна. Била сам добра.

И рекла ми је супруга човека ‒ не будите жалосни, можда сте на овај начин спасили мога мужа, можда га је на следећој раскрсници чекала смрт, а ви сте је зауставили пре времена. Није скидала тамне наочари, нисам јој видела очи, али осетила сам да говори од Бога, поновила је ‒ све је добро, будите мирни, проћи ће и овај дан, исправиће се шта треба.

Полицајац се насмејао, а дошао је љутит, понео записник са собом и рекао ‒ дешава се, малена је казна; отишао је, као да се ништа није догодило јер се овакве драме дешавају сваког дана.

Упалила сам ауто, нико није обраћао пажњу на мене, у кабини је бучало, точкови су носили терет и ја сам уздисала, па кад је добри мајстор рекао како ће све брзо средити, не треба да бринем, један младић, могао је бити мој ученик, понудио је новац за такси и додао ‒ не морате да враћате, узмите, отиђите кући, већ је касно, свануло је и прошла је зора.

У непријатном кошмару ‒ мислим да је био уторак ‒ запитала сам се зашто ме Бог мучи и оставља, да ли ме кажњава, је ли ово наплата старих и скорашњих рачуна, или сам неког можда и ја данас спасила, а онда за спасење била награђена ‒ добрим људима којих није мало, који пролазе поред нас сваког дана, а ми их често не видимо јер нам поглед одлута у страну и кад треба да закочимо, не можемо, судар је неизбежан, ране се направе и потече бол, црвена, а нико није страдао, сви су добро, иако је јул, време жега и ‒ тужних сећања.