Артуелно

Ликовни циклуси тајновитог ‒ Мирослав Миро Шуковић

Одвај­ка­да је обичај у нашем народу да се ‒ кад се пође у госте ‒ понесе какав дар, често кафа и сла­сти­ца, но од­не­дав­но то бива дра­го­це­ни­ји поклон, књига, али не било чија књига, већ оног који је у госте пошао. Ретко се данас, за­пра­во, други пита за здра­вље и како је, већ се при првом су­сре­ту или ако их буде још, и ка­сни­је, да­ри­ва­ју со­пстве­не књиге с та­на­ним по­све­та­ма и тихом молбом ‒ да се про­чи­та оно што између корица пише и тако малени број чи­та­ла­ца увећа, не би ли и овакав ручни рад постао пред­ме­том макар нечије пажње.

Јасно је да није све на­пи­са­но ‒ књи­жев­ност, за­пра­во, врло мало оног што се напише јесте умет­нич­ки вредно, али је овај нови фе­но­мен ‒ да­ри­ва­ње со­пстве­них књига ‒ лепо ра­све­тлио чему уи­сти­ну треба по­све­ти­ти пажњу или шта је вредно нашег вре­ме­на, а вредно је, без одла­га­ња, оно што нам није си­ло­ви­то дошло у сусрет, већ оно за чиме смо ми пошли.

Овде ће многи чи­та­о­ци, с правом, не­го­до­ва­ти и рећи како је са­вре­ме­на хи­пе­рпро­дук­ци­ја свега оне­мо­гу­ћи­ла да се од шуме види дрво и да се раз­дво­ји жито од кукоља, па је данас и нај­да­ро­ви­ти­јем ства­ра­о­цу по­треб­на ре­кла­ма како би уопште неко сазнао за њега, и то је истина, али до­да­јем како треба ра­зли­ко­ва­ти су­пти­лну изло­же­ност у јавном про­сто­ру, не­на­ме­тљи­ву при­сут­ност или меку по­сто­ја­ност тамо где се чини да ничег нема, од агре­сив­но­сти, не­рет­ко не­ви­дљи­ве и па­сив­не, према мо­гу­ћим ре­ци­пи­јен­ти­ма ‒ они се за­си­па­ју са свих страна са­др­жа­ји­ма ства­ра­лач­ког чина како би у једном тре­нут­ку пре­ста­ли да се бране и сло­мље­ни, по­хи­та­ли ка књизи или слици. Можда је зато данас за­ни­мљи­во гле­да­ти у правцу оних који не мотре сваки наш корак, већ нас пу­шта­ју да им дођемо сами, онда кад то по­же­ли­мо и кад сусрет с њи­хо­вим ства­ра­ла­штвом по­ста­не не­на­да­ни лек.

Ли­ков­ни ци­клу­си тај­но­ви­тог Ми­ро­сла­ва Мира Шу­ко­ви­ћа от­кри­ли су се преда мном слу­чај­но, можда баш онда кад је сусрет тре­ба­ло да се догоди ‒ кад нисам знала да он по­сто­ји и да већ го­ди­на­ма у рукама држи малени кист којим прави не­сва­ки­да­шње потезе на платну. Да ли је уопште важно знати ко на­ме­шта свој шта­фе­лај и мућка боје ако се у наш ви­до­круг угне­зди једна, па друга слика, и тако почну да ства­ра­ју лепезу скри­ве­не зна­ков­но­сти која није по­сла­та у свет да би била про­ту­ма­че­на, већ да бисмо на неки начин, својим ау­тен­тич­ним при­су­ством, у њој уче­ство­ва­ли.

Па­жљи­ви про­у­ча­ва­о­ци Шу­ко­ви­ће­вог дела пре­по­зна­ју у њему аван­гард­не линије, ек­спре­си­о­ни­стич­ки ко­ло­рит, али и не­о­бич­но: тра­ди­ци­о­на­лну ара­бе­ску, па на крају ‒ ако се може до­го­ди­ти крај једном хер­ме­не­у­тич­ком за­хва­ту ‒ по­вра­так ми­стич­ним фо­лклор­ним обли­ци­ма који јесу веза са про­шло­шћу, али спона и са оним где смо сада. Мање ан­га­жо­ван гле­да­лац уочиће тамне тонове и не­ко­мпакт­не облике, на тре­ну­так ће се упла­ши­ти, при­ме­ти­ће како људи не личе на људе, иако им људско није ума­ње­но, на­про­тив, али биће збу­ње­ни, неки можда и неће желети да ли­ста­ју ка­та­лог даље, све док као ја ‒ не при­ме­те да гле­да­лац не гледа слику, већ да слика гледа њега, а да­ле­ко­зор као да се сакрио на врх по­тиљ­ка и не мрда.

У овом не­о­бич­ном ли­ков­ном свету утисак јесте како ништа не мрда, свет је за­те­чен у једном тре­нут­ку, пре­ки­нут у својој кон­ти­ну­а­лно­сти, као на фо­то­гра­фи­ји човека који не уме да држи објек­тив, па су лица ис­кри­вље­на, светла по­му­ће­на, и нико није испао лепо, није заузео добру позу, те га је омео тре­птај туђег ока. Лепота је ‒ желимо да ве­ру­је­мо онда кад не ис­пад­не­мо лепо ‒ не­пре­но­си­ва, не може се отети од наше душе, при­ко­ва­на је за чврсте зидине наше уну­тра­шњо­сти и не мрда, ве­ли­чан­стве­но стоји тамо где ју је сме­стио Бог. Шта је онда наша на­ка­зност у спо­ља­шњем свету и свака из­о­бли­че­ност коју не пре­по­зна­је­мо, с којом се не можемо срести у огле­да­лу? Јесу ли Шу­ко­ви­ће­ве слике на­мер­на а не­спрет­на до­ку­мен­тар­ност оног што је за­пти­ве­но у нама, а што се от­кри­ва тек мудром оку, оном које гледа тихо и далеко?

За­пи­та­ла сам се куд ли гле­да­ју сли­ка­ре­ве очи кад виде оно што је у се­ри­ја­ма на­зна­че­но, како су се до­го­ди­ле баш такве пер­спек­ти­ве, јер је на свакој слици не­по­му­ће­ни чо­ве­чан­ски сумрак и раз­гло­бље­на је свака хар­мо­нич­на струк­ту­ра, другим речима, нема мира и по­ру­шен је по­ре­дак који нам даје макар илу­зи­ју о томе како је смисао једина кон­стан­та наше при­вид­не бес­по­моћ­но­сти. Да ли је могуће при­ка­за­ти хаос, а остати цео?

За оне који воле ли­ков­ну или било коју другу умет­ност при­ви­ле­ги­ја је живети кад и умет­ник, јер се на многа питања можда могу добити од­го­во­ри, а да они не буду про­и­звољ­на ин­те­рпре­та­ци­ја. С друге стране, лакше је ‒ чини се ‒ ми­сли­ти о онима који више нису са нама, јер нас њихов глас не може пре­ко­ре­ти ако по­гре­ши­мо, а из­ве­сно је да гре­ши­мо, зато што није питање: шта је на платну на­сли­ка­но, већ: како оно ко­ре­спон­ди­ра с нама, да ли смо отво­ре­ни за такав не­му­шти ди­ја­лог?

Слике Ми­ро­сла­ва Шу­ко­ви­ћа морају бити ин­спи­ри­са­не једном ин­тим­ном опти­ком о којој немамо право да знамо много, али која нас под­сти­че или чак гони да по­гле­да­мо у очи ономе од чега у својој ду­хов­ној ле­њо­сти бежимо, зато што није исто гле­да­ти у ко­мпо­зи­ци­ју која се по својим обо­ди­ма ломи, као у делима ку­би­зма, или гле­да­ти у правцу целине чија је су­шти­на ‒ грдоба и грех. Овај други смер ‒ усудим се рећи ‒ при­кла­дан је тек за ретке, не зато што је снага да се по­гле­да у тамном правцу одлика одва­жног ка­рак­те­ра, већ зато што нема би­строг живота без су­сре­та с ње­го­вом по­му­ће­но­шћу, и његова мут­ни­на не из­ра­ста из какве спо­ља­шње за­го­нет­но­сти, већ из уну­тра­шње за­кљу­ча­но­сти пред свим оним што би наш свет уз­бур­ка­ло и на­гри­зло, да можда по­стра­да и не никне. Због тога је Шу­ко­ви­ће­ва ли­ков­ност ‒ па нека и ово буде смело ‒ ре­шет­ка пре­пу­на трња, кроз коју про­ла­зи мало соли да земља не буде бљу­та­ва.

И сад: како је могуће су­сре­сти се са Шу­ко­ви­ће­вим чо­ве­ком спон­та­но, онда вољно, раз­гле­да­ти танане ни­јан­се свих пу­ко­ти­на, за­гри­сти кору труле јабуке или гур­ну­ти прст у кратер ока, а не остати по­вре­ђен? Или је боље за­пи­та­ти се ‒ да ли је могуће игде, не само у умет­но­сти, остати са­чу­ван?

За­да­так ства­ра­ла­штва је да умири не­мир­не, а уз­не­ми­ри мирне, па су тако не­о­бич­не ‒ и ми­стич­не ‒ слике Мира Шу­ко­ви­ћа буђење из са­вре­ме­ног кон­зу­ме­ри­зма, где се вр­хун­цем уме­шно­сти по­не­кад до­жи­вља­ва снено про­си­па­ње џепних сит­ни­ца на сто. Ретко ко воли да угледа не­при­јат­ност, такво што се гура под ћилим и за­тва­ра у тамни подрум, а онда свако ко се усуди да сломи ка­та­нац ‒ пре­ко­ри због своје ба­ха­то­сти и одвећ велике сло­бо­де, да при­ка­же нешто што се по до­го­во­ру скрива. Но, треба рећи да нисмо ради од себе да скло­ни­мо аси­ме­трич­ност, на­про­тив, тако нешто годи нашем егу; истина је да од себе скри­ва­мо не­при­јат­но­сти које од нас траже да се одре­ди­мо и опре­де­ли­мо: или ћемо по­ста­ти њихови таоци или ћемо се осло­бо­ди­ти, а осло­бо­ђе­ња ‒ Шу­ко­вић нам шапуће ‒ не може бити без за­гле­да­но­сти у дубине нашег мрака.

Зато су слике тај­но­ви­тог сли­ка­ра из Црне Горе ведре, премда про­бу­ђу­ју језу ‒ оне могу упри­зо­ри­ти људски страх од свега што је не­по­зна­то и болно, али кад се при­бли­жи­мо њи­хо­вој скри­ве­ној по­е­ти­ци, при­ме­ти­ће­мо добро око оног који држи кичицу у руци и осло­бо­ди­ће нас, можда, са­зна­ње да на­јви­ше снаге има у оном су­но­вра­ту који се може опи­па­ти и опи­са­ти, јер тако се кроти неман ‒ ако јој, без тре­пта­ња, по­гле­да­мо у очи.

Текст је писан за: https://stellapolarebooks.com/

Ознаке:
  • Авангарда
  • Ликовна уметност
  • Мирослав Миро Шуковић
  • Сликарство
  • Традиција
  • Црна Гора

Реч читалаца

1 коментар

  1. wpoffice

    Поштована,
    Прилог је за сваку похвалу.
    https://sedmasila.rs/likovni-ciklusi-tajnovitog-%e2%80%92-miroslav-miro-sukovic/

Ако имате шта да кажете на прочитано, напишите своју реч.

Имејл-адреса није потребна: чувамо само име и текст које упишете. Коментар се објављује пошто га ауторка прочита. Политика приватности

Немојте уписивати имејл-адресу ни број телефона у текст коментара.

← Сви текстови