Прескочила бих ‒ јул

Било би чу­де­сно уста­ја­ти раном зором, кад први зраци сунца покосе ли­сто­ве траве, док још све не­про­бу­ђе­но живи и колеба се пред нови дан. Тад ‒ зарана ‒ ваздух је чист, ле­њо­сти нема ни на видику и иде се брже него у подне. Дужи су сати, рачун је спо­ри­ји и као да је свега више, или се само тако чини ономе ко може да устане и после, кад сунце упече да се и ножни палац савије у круг.

Али кажу да некад не треба устати рано ‒ не треба, можда, устати уопште ‒ из куће тих дана главу про­ми­ли­ти, шћу­ћу­ри­ти се испод ку­хи­њског стола, па не дисати, дубоко, од­ста­ја­ти ту док прође све што би нас за­де­си­ло кад бисмо устали рано и пошли некуд, да вредно ис­пу­ни­мо оба­ве­зе што смо за­пи­са­ли читким ру­ко­пи­сом у тефтер.

Тога сам јутра ‒ мислим да је био уторак ‒ устала с град­ским пе­тло­ви­ма, и више љута него не­вољ­на, мо­же­би­ти од ко­ма­ди­ћа хране што су се у углу усана спа­си­ли током ноћи, снажно лупила вра­ти­ма у ком­ши­лук, премда никог нисам про­бу­ди­ла. Нисам журила, на­про­тив, као Попина патка сам се гегала, села у ауто, нешто ми би ‒ за­пла­ках ‒ и кад сам на трен по­гле­да­ла у страну ‒ баш тад ‒ килави би­ци­кли­ста ушао је у наш ред, млади го­спо­дин испред мене нагло за­ко­чио, а ја нисам стигла, скре­ну­ла сам и су­да­ри­ла се кра­јич­ком ока, савио се лим и светло, пе­тло­ви су утих­ну­ли и ја сам се ‒ сле­ди­ла.

Нисам се упла­ши­ла, и то је чудно, јер се увек пла­ши­мо пре страха, никад кад се догоди судар, тад само једна мисао прође кроз главу ‒ да ли је ово морало да се деси, јесам ли јутрос морала да на­пу­стим своје мекано скро­ви­ште и да се усред ниг­ди­не нађем сама, никог нисам могла по­зва­ти, било је рано и била ме је сра­мо­та.

Седела сам бледа, неко би рекао ‒ ска­ме­ње­на, млади човек извео је своје ћерке из аута; пита ме иро­нич­но хоћу ли изаћи, ја кажем да не могу врата да отво­рим, а схва­тим да морам, јер доћи ће лик у плавом и купиће се ста­кли­ћи по поду, ветар ће однети месо, морам да изађем из оклопа, да по­ка­жем како је ово на­гра­да добром човеку, а не казна. Била сам добра.

И рекла ми је су­пру­га човека ‒ не будите жа­ло­сни, можда сте на овај начин спа­си­ли мога мужа, можда га је на сле­де­ћој рас­кр­сни­ци чекала смрт, а ви сте је за­у­ста­ви­ли пре вре­ме­на. Није ски­да­ла тамне на­о­ча­ри, нисам јој видела очи, али осе­ти­ла сам да говори од Бога, по­но­ви­ла је ‒ све је добро, будите мирни, проћи ће и овај дан, испра­ви­ће се шта треба.

По­ли­ца­јац се на­сме­јао, а дошао је љутит, понео за­пи­сник са собом и рекао ‒ дешава се, малена је казна; отишао је, као да се ништа није до­го­ди­ло јер се овакве драме де­ша­ва­ју сваког дана.

Упа­ли­ла сам ауто, нико није обра­ћао пажњу на мене, у кабини је бучало, точ­ко­ви су носили терет и ја сам уз­ди­са­ла, па кад је добри мај­стор рекао како ће све брзо сре­ди­ти, не треба да бринем, један младић, могао је бити мој ученик, по­ну­дио је новац за такси и додао ‒ не морате да вра­ћа­те, узмите, оти­ђи­те кући, већ је касно, сва­ну­ло је и прошла је зора.

У не­при­јат­ном ко­шма­ру ‒ мислим да је био уторак ‒ за­пи­та­ла сам се зашто ме Бог мучи и оста­вља, да ли ме ка­жња­ва, је ли ово на­пла­та старих и ско­ра­шњих рачуна, или сам неког можда и ја данас спа­си­ла, а онда за спа­се­ње била на­гра­ђе­на ‒ добрим људима којих није мало, који про­ла­зе поред нас сваког дана, а ми их често не видимо јер нам поглед одлута у страну и кад треба да за­ко­чи­мо, не можемо, судар је не­и­збе­жан, ране се на­пра­ве и потече бол, црвена, а нико није стра­дао, сви су добро, иако је јул, време жега и ‒ тужних сећања.