Актуелно

Свети Пајсије Светогорац

Говоре људи ‒ и то чак успут кажу ‒ како и данас на Светој гори живе про­зор­љи­ви старци у мо­на­шким ризама који свој живот про­во­де у мо­ли­тви, тихо ва­пи­ју­ћи да се на овај погани свет спусти милост Божја и да зацари до­бро­та. Они који су се са њима срели носе око врата малени крст из­ву­чен из џепа тамне одежде, и носе тиху радост и чудо пре­о­бра­же­ња, јер се до ових ста­ра­ца не стиже лако и раз­го­вор с њима није тек ‒ сваг­да­шња реч. До њих се обично иде у муци, у враж­јој те­ско­би, човек је спре­ман и змију да помази не би ли се осло­бо­дио оног што га је снашло и што при­тис­ка­ његову душу. И душа се осло­ба­ђа ‒ казало је много људи ‒ врати се по­ре­дак у свет, не само зато што је човек по­ка­зао своју рев­ност већ зато што се једно скру­ше­но биће отело од овог света и ‒ за­гле­да­но у онај ‒ уго­ди­ло Богу.

Тешки и скоро ме­мљи­ви ваздух наше ци­ви­ли­за­ци­је људи по­ку­ша­ва­ју да про­ве­тре на пра­знич­ним ли­тур­ги­ја­ма. Ти­ска­ју се у ре­до­ви­ма, доводе децу, а она не­мир­на, рукама да сруше икону, буне се што је около тишина и што се чује мирис та­мја­на. Жене поје у себи или наглас, на уснама се отима звук, са­ви­ја­ју се до пода и не мисле ко је иза њих и хоће ли и он моћи че­сти­то да се пре­кр­сти. По­не­ком звони те­ле­фон, неко не одоли па напише поруку, и у реду за при­чест цупка, јер му се жури и не­стрпљив је да изађе из бо­го­мо­ље. И премда се у прин­ци­пу скоро сви по­на­ша­ју како до­ли­ку­је месту на којем се налазе, чини се како је ретко ко спо­со­бан да се удаљи од по­вр­шно­сти овога света и макар на сат или два на­пу­сти по­јав­ност и пре­се­ли се ‒ у су­шти­ну.

Таква транс­по­зи­ци­ја не мора да буде фи­зич­ка, она не тражи дру­га­чи­ји про­стор, већ за­хте­ва дру­га­чи­ји дух, апсо­лут­но дру­га­чи­ји дух од оног у којем човек сва­код­нев­но пре­би­ва или боље речено ‒ у којем се данас живи. Истина, неким је људима важно да се из­ме­сте из својих за­па­рло­же­них корита јер тек тако могу да се и у својој уну­тра­шњо­сти помере, ме­ђу­тим, фи­зич­ко кре­та­ње обично нема много везе са ду­хов­ним, шта­ви­ше, не­рет­ко је су­прот­но и про­вер­љи­во у сваком кутку ‒ да што се човек више фи­зич­ки креће, више у месту стоји.

Старац Пај­си­је Све­то­го­рац ‒ свети грчки монах и један од нај­ум­ни­јих људи хе­лен­ског два­де­се­тог века ‒ још у ко­лев­ци на­пу­стио је свој дом, ка­па­до­киј­ску Фарасу, и са по­ро­ди­цом и су­на­род­ни­ци­ма пошао пред на­је­здом Турака пут за­пад­них грчких кра­је­ва и Крфа. Његове се­лид­бе биле су при­си­лне и по­ро­ди­ца се дуго мучила док није стала на ноге и своје по­том­ство пре­хра­ни­ла. Био је ово још један ег­зо­дус о којем се чита у исто­риј­ским уџ­бе­ни­ци­ма. Ипак, Пај­си­је­во кре­та­ње о којем вреди раз­ми­шља­ти и које је дру­га­чи­је од свих других ‒ јесте кре­та­ње по Хри­сто­вом путу.

Крштен још у повоју као Ар­се­ни­је, не ра­зу­ме­ју­ћи речи ви­со­ких, од­ра­слих људи, чинило се да је упио важно про­ро­ко­ва­ње ‒ из његове по­ро­ди­це он би могао на­сле­ди­ти пут ду­хов­ни­ка (Светог) Ар­се­ни­ја (Ка­па­до­киј­ског), по којем је добио име. А речи имају ма­гиј­ску моћ и често бива баш онако како се каже, никако дру­га­чи­је, јер речи по­ста­ју дела, попут завета који се утврди и који је ка­сни­је не­о­пход­но ис­пу­ни­ти.

Ар­се­ни­је, који ће у мо­на­штву про­ме­ни­ти своје име и по­ста­ти Пај­си­је ‒ није по­ку­шао да утиша ово­зе­маљ­ску буку и не­на­да­но про­ме­ни смер свог кре­та­ња, како то обично чине монаси. Његово успење у пра­во­слав­ној вери није ре­ак­ти­ван чин, није спа­се­ње у за­блу­де­лом животу, већ са­мо­свој­на искра која није могла да се угаси чак и онда кад је било не­о­пход­но да се угаси свака веза за све­тов­ним жи­во­том и по­ро­ди­цом која га је волела. Отац и мајка су патили због ње­го­вог од­ла­ска, молили се Бо­го­ро­ди­ци да га сачува у дому, али његова душа ‒ како се чује и у жи­ти­ји­ма Све­то­га Саве ‒ тра­жи­ла је јелена и без њега била је не­пот­пу­на. Млади Ар­се­ни­је, пошто је ис­пу­нио своје ду­жно­сти ‒ научио сто­лар­ски занат, од­слу­жио војску и тихо се по­здра­вио са сво­ји­ма ‒ пошао је пут Свете горе, ста­за­ма којима су се можда кре­та­ли други људи, али које су овога пута биле на­ме­ње­не само за њега.

Сваким даном ‒ сасвим тихо и скром­но ‒ од­је­ки­ва­ла је горама Атоса ретка и не­о­бич­на мо­ли­тва чије су речи све­до­чи­ле о ан­ти­те­зи коју не сре­ће­мо међу по­све­ће­ним вер­ни­ци­ма: онај који се моли не за­слу­жу­је милост Божју, али се нада да ће Бог у својој пле­ме­ни­то­сти ипак по­гле­да­ти и овога гре­шни­ка. Чему такве по­ми­сли пред све­моћ­ном иконом Па­на­ги­је, како Грци на­зи­ва­ју Бо­го­ро­ди­цу, и зашто се Пај­си­је ‒ већ монах ‒ не осећа до­стој­ним ризе коју носи, иако ју је сам ода­брао и све друго што би пре­кри­ва­ло његово тело било би грешно са­кри­ва­ње његове душе?

Пај­си­је­ва сми­ре­ност, онда скру­ше­ност и смер­ност могу се на­зре­ти тек кад се при­гу­ше димови људске за­ви­сти и са­мо­љу­би­во­сти, и када се ових по­то­њих осло­бо­ди и човек који их по­нај­ма­ње у себи има. Све­то­гор­ски мудри старац ‒ о којем је прошле године сни­мље­на грчка играна серија и која је ин­спи­ра­ци­ја за овај текст ‒ није са­зи­дао своју му­дрост чи­та­ју­ћи књиге других му­дра­ца, иако су читања светих књига била његова лек­ти­ра. Про­зор­љи­вост се на­ста­ни­ла у његов дух тек онда када су оданде про­гна­ни сви други демони: да се буде нај­бо­љи или да се буде увек у праву. Отац Пај­си­је ‒ игром слу­ча­ја или Божјом про­ми­сли ‒ био је осло­бо­ђен свега оног од чега људи пате: радо и лако се одва­јао о ма­те­ри­ја­лног, пут на Си­нај­ску гору био је тежак само због ка­шљи­вих плућа, али је пла­нин­ска пра­ши­на била до­вољ­на да се у њој ус­ко­ви­тла мисао и да се осети зашто се ту дошло и чему се у сусрет иде. Ишло се стрпљи­во, можда и смело, кре­та­ли су и други за њим, монаси и обични људи, који су ‒ као и он ‒ видели чега нема и чега једино треба да буде. До­бро­ћуд­ни по­зна­ни­ци љубили су му руке, а он им никад није до­пу­штао ово це­ли­ва­ње, јер се сма­трао не­до­стој­ним, премда је људе видео у душу, њихове муке у самоме корену, а чуда о којим се и данас говори, уз Божје до­пу­ште­ње и на­дах­ну­ће ‒ по­ста­ла су обе­леж­је његове скром­не по­себ­но­сти.

Знао је, до­шав­ши у посету бо­ле­сном монаху, да је сестра која води рачуна о па­ци­јен­ти­ма у другом стању, али да не жели да буде мајка, па је, по­кло­нив­ши јој реч или две, спасио дете које ће ка­сни­је ‒ како је и сам рекао ‒ бити добар и вредан човек. У посету су му до­ла­зи­ли људи који су кушали његову веру, из чијег би се по­гле­да на­ко­стре­шио танак вид, али који су одла­зи­ли из мо­на­шке ћелије пре­по­ро­ђе­ни, осло­бо­ђе­ни зла које се било на­ста­ни­ло у жилама. Молио је Бога да им свима по­мог­не. Није тајна да је желео да бо­ле­сни оздра­ве тако што ће се он раз­бо­ле­ти, тако што ће његово тело по­бо­ле­ти, јер доста је живело, треба и други да живе. Од кар­ци­но­ма плућа пре­ми­нуо је 1994. године у жен­ском ма­на­сти­ру близу Солуна, у на­руч­ју се­стрин­ства чији је био ду­хов­ни отац.

У игра­ној серији ‒ а ве­ро­ват­но да је тако било и у животу ‒ Пај­си­је­вих нај­та­на­ни­јих бо­го­у­год­но­сти тек ретки су били свесни. Премда је његова хри­сто­ли­кост још за живота пре­по­зна­та, виђен је свецем и пре смрти, о сва­код­нев­ним мо­ли­тва­ма и при­сном односу са Богом можемо тек да слу­ти­мо, јер (још увек) нисмо до­ра­сли тим ви­си­на­ма. Грчка играна серија на­зва­на Од Фарасе до неба по­ку­ша­ла је да при­ка­же једну ве­ли­чан­стве­ну лич­ност која би се пред екра­ном по­сти­де­ла, ми­сли­ла би како је свега пре­ви­ше и како о њој не треба го­во­ри­ти на овај начин. Фи­лм­ска музика на­пи­са­на је у духу кла­сич­них ко­мпо­зи­ци­ја, ка­дро­ви су­ге­ри­шу како ништа на платну није слу­чај­но и како се све време раз­ми­шља­ло о ви­зу­е­лној, а онда и уну­тра­шњој си­ме­три­ји, док су глумци ‒ тако се чини ‒ од­и­гра­ли своје на­јвред­ни­је улоге, по­ку­ша­ва­ју­ћи да се при­бли­же свецу, а нису свети. Ипак, на­јве­ће за­слу­ге при­пи­су­ју се ре­ди­те­љу серије, који је ра­зу­мео да се о не­и­зре­ци­вом не може го­во­ри­ти ‒ како на платну при­ка­за­ти Дух? ‒ али се може макар за­гле­да­ти у том правцу. Већ и само гле­да­ње под­ра­зу­ме­ва се­лек­ци­ју ‒ свесни избор да се у нешто друго не гледа.

Пај­си­је Све­то­го­рац био је за­гле­дан у Бога, његове тамне и дубоке очи ски­ну­ле су све мрене са овога света, могао је да буде и слеп, и да исто корача кри­ву­да­вим пу­те­ви­ма, да среће ђавола у црнини и да га снагом своје вере од себе и других од­ба­цу­је. За­ни­мљи­во је како је ђаво ан­тро­по­мор­фи­зо­ван, личи на људе које бисмо могли у про­ла­зу срести, а којима се у срцу угне­здио ‒ рекао би Гаврил С. Вен­цло­вић ‒ црни биво. У серији он мотри на Пај­си­ја, куша га, ломи на земљу, удара ор­ка­ном по лицу и не до­зво­ља­ва му да се усто­ли­чи у вери, но Пај­си­је га пре­по­зна­је, зна од каквог су му рода такве црне мисли и ка­зу­ју­ћи мо­ли­тву ‒ про­те­ру­је га задуго.

Старац Пај­си­је ‒ и то је су­шти­на ‒ об­да­рен је нат­чо­ве­чан­ским умом. Иако су му ро­ди­те­љи били не­пи­сме­ни, а он по­ра­стао у си­ро­ма­штву, његова се душа на време осло­бо­ди­ла свега оног што људе при­тис­ка­: лењост и гор­дост. Разлог би могао бити сасвим јед­но­ста­ван: у из­гнан­ству, фи­зич­ком и ду­хов­ном, човек не може бити лењ ако би да живи. Уко­ли­ко мора своја леђа да повије не би ли са­вла­дао нанос тешких, не­при­ја­тељ­ских мисли, онда мора да укроти и понос, да за­пра­во самог себе са­вла­да. У таквом стању догоди се ‒ не увек ‒ пре­о­бра­жај и пре­у­мље­ње. Пај­си­је­ва скром­ност и по­ни­зност пред не­при­ја­тељ­ским силама учи­ни­ле су да се прво узигне, а потом за­ста­не тамо где многи не би из­дра­жа­ли ни трен. Његова уз­ви­ше­ност и, данас си­гур­но знамо, Божја бла­го­дат биле су могуће само зато што је његово пре­би­ва­ње на овом свету било ниско или доле. Живео је у скром­ним ка­лу­ђер­ским ће­ли­ја­ма, често далеко од света и ци­ви­ли­за­ци­је, по­кат­кад не­ма­ју­ћи шта да једе, али не­пре­кид­но осе­ћа­ју­ћи оно чега су други жељни а не знају да су жељни ‒ љубави за друге. Да би се други волео, прво га морамо видети, а да бисмо га видели, морамо се од себе уда­љи­ти и за­бо­ра­ви­ти на своје преке по­тре­бе које код многих људи морају без одла­га­ња бити за­до­во­ље­не.

Вера је стрпље­ње, рећи се свети старац, мир који се не може у немиру гра­ди­ти. Стрпље­ње је до­пу­ште­ње да буде како је изнад нас утвр­ђе­но, да кад се 1924. године догоди ег­зо­дус и многе грчке по­ро­ди­це на­пу­сте своје огњи­ште пред стра­шним ор­ка­ном, народ не на­пу­сти вера ‒ да ће се једног дана у Фарасу поново вра­ти­ти. Свети Пај­си­је их гледа одозго ‒ тако се за­вр­ша­ва при­по­вест и серија ‒ линија живог тела је по­ви­је­на, стоји поред свог ду­хов­ни­ка Светог Ар­се­ни­ја Ка­па­до­киј­ског, не намеће се ни Богу ни човеку, али ве­се­лим оком прати своје који стижу тамо одакле су некад про­гна­ни и премда ни реч не изусти, по­гле­дом каже да упркос томе како се живи, треба живети само на један начин: у вери и по­ве­ре­њу у Бога не­пре­кид­но бити по­сто­јан.

Текст је писан за: https://stellapolarebooks.com/

Ознаке:
  • Атос
  • Кападокија
  • Света гора
  • Свети Арсеније Кападокијски
  • Свети Пајсије Светогорац
  • Фараса

Реч читалаца

Још нема коментара уз овај текст.

Ако имате шта да кажете на прочитано, напишите своју реч.

Имејл-адреса није потребна: чувамо само име и текст које упишете. Коментар се објављује пошто га ауторка прочита. Политика приватности

Немојте уписивати имејл-адресу ни број телефона у текст коментара.

← Сви текстови