Мој тренер

Да сте ме пре годину дана при­у­пи­та­ли која је истина о мени не­по­ре­ци­ва или шта се упркос про­ме­на­ма у мом животу ‒ не мења, рекла бих да је то не­на­кло­ност спорту. Никад се нисам бавила спор­том, фи­зич­ка ку­лту­ра била је и у школи моја на­јве­ћа не­љу­бав, а моја би бака по­не­кад си­мпа­тич­но, некад и за­бри­ну­то питала могу ли јој по­ка­за­ти како трчим, након чега бих ‒ схва­тив­ши захтев као про­во­ка­ци­ју ‒ твр­до­гла­во и гордо уз­вра­ти­ла да за тиме нема по­тре­бе, моје су трке дру­га­чи­је, па ћу остати у своме месту, не­по­мер­љи­ва. Бака је у мла­до­сти играла ру­ко­мет, так­ми­чи­ла се у во­јво­ђан­ској лиги, пред смрт је била спрет­на и са­ви­тљи­ва, те ве­ру­јем да је моја скло­ност тек ка шетњи била ‒ израз не­до­вољ­не бриге за себе, али како раз­у­ве­ри­ти младо чељаде које мисли да се попело на врх света, иако није ‒ ни за­ко­ра­чи­ло?

Тако што се оно пусти да као и сви други људи поболи од једне бољке за коју се иму­ни­тет споро ра­зви­ја, јер сваки је човек склон да упорно и речито тимари своје личне истине које и не морају бити исти­ни­те. Пре­по­кри­је их та­на­ном плах­том да их ветрић не уз­не­ми­ри, а на се стави тамне на­о­ча­ре које ће одбити од себе поглед сужња или ва­ра­ли­це. Такво чељаде, мада може бити и од­ра­стао човек, опста­је у себи упркос томе што би му ван себе ‒ а ово треба ра­зу­ме­ти једино ме­та­фо­рич­ки ‒ било много боље.

Од маја прошле године ‒ ето драм­ског обрта у овој причи ‒ по­ста­ла сам вежбач Алек­сан­дра Ри­сти­ћа. Ка­сни­је ми је причао, увек је био на­кло­њен тре­нин­зи­ма, од малена се неким спор­том бавио, ка­сни­је учио школе по­све­ће­не фи­зич­кој ку­лту­ри, потом, ло­гич­но, постао тренер, а од­ско­ра се пре­се­лио не­да­ле­ко од мога стана где у удоб­ном и лепом про­сто­ру учи људе како да поведу рачуна о своме здра­вљу, својој кон­ди­ци­ји и ‒ себи. Ве­ру­јем да је у граду који пу­лси­ра као ко­шни­ца много Алек­сан­да­ра који се за­ни­ма­ју спор­том, неке и по­зна­јем, али мислим да су ретки они који би мене могли на­го­во­ри­ти да и после годину дана водим рачуна о свом телу и начину ис­хра­не, не зато што прича о спорту нема смисла ‒ на­рав­но да има ‒ већ зато што она за мене дуго није имала смисла.

Како се онда прича мења ако је она једини траг о нама ‒ рекао би Андрић ‒ или наша једина истина? Како се човек који је на ивици амбиса ‒ бу­ква­лно и не­бу­ква­лно ‒ од­вра­ћа од руба? Не тако што му се прича по­зна­та прича: живот је леп, ускоро ће про­ле­ће, ма­слач­ци ничу, треба бити у доброј форми, остани, не, већ тако што се тој причи дода оно због чега ће се она сама почети мењати, сама од себе или по дик­та­ту неке више силе. Ово ра­зу­ме­ју умни људи и ово разуме Алек­сан­дар.

Наше про­ме­не ‒ дубоке уну­тра­шње, али и ви­дљи­ве спо­ља­шње ‒ не могу се десити насилу, већ онда кад до­пу­сти­мо да се оне догоде. Прет­хо­ди­ће им ду­шев­ни ти­тра­ји, пре­ска­ка­ња срца, пуне кашине шећера, и без обзира на то што знамо како бисмо се демона могли осло­бо­ди­ти, то се не збива зато што осло­бо­ђе­ње ‒ ево још једног обрта ‒ упркос томе што тражи мир, тражи и за­јед­ни­штво. Човек у самоћи мисли на зло ‒ казао би Ћосић ‒ а тек са другим који га разуме и види, пожели да можда и укроти своје мане.

Алек­сан­дар пре­по­зна­је људске поноре, пред­о­се­ћа где се човек може са­пле­сти и не ин­си­сти­ра на ономе што од себе по­на­јви­ше тражи ‒ те­ле­сни склад и фи­зич­ку бес­пре­кор­ност, већ до­пу­шта да иза сваког мање или више кон­тро­ли­са­ног потеза ‒ све­јед­но да ли се дижу тешки тегови или ради на­и­зглед лака вежба ‒ буде не­са­вр­шен човек који греши, у којем је све ло­гич­но и има смисла, бол мишића или гро­зни­ча­ва пре­хла­да. Он није поштар који раз­но­си сла­ду­ња­ве раз­глед­ни­це о би­це­пси­ма и три­це­пси­ма, пре­дњој и задњој ложи, већ неко ко ће при­зна­ти да и његова колена нису глатка, али да вежба, јер тако се од њега отима све оно што се у кости ка­сни­је може уса­ди­ти, а не ваља.

Немали број пута дошла бих на тре­нинг можда рањива и без воље, по­чи­ња­ла тромо, па не­ве­што, ко зна како је све из­гле­да­ло у по­чет­ку, али чинило ми се да и тако није лоше, да може бити боље, ето, с мало упор­но­сти, полако.

Зато сам почела да волим фи­зич­ку ку­лту­ру и да се сладим пло­до­ви­ма ‒ не само свога ‒ рада. По­ста­ло ми је важно како се храним, да ли сам до­руч­ко­ва­ла, како сам за­вр­ши­ла дан, да ли је прошло не­ко­ли­ко дана у низу без вежбе, или сам навила сат у седам ујутро како бих пре свих других оба­ве­за свра­ти­ла у ве­жба­о­ни­цу. Можда зато што сам упо­зна­ла тре­не­ра који разуме више од оног што се каже и види даље од првих слика.

Или ни он није у спорту само због једног ‒ да буде ле­пу­шка­сти ма­не­кен ‒ већ да упо­зна­ју­ћи људско тело и обли­ку­ју­ћи га склад­но, разуме чега све у њему има, а то може бити у трену збу­њу­ју­ће и не­при­јат­но, но на крају увек ‒ иако се ве­жба­ње никад не за­вр­ша­ва ‒ бли­ста­во.

И то је то. (А. Р.)