“Поништено” Мишел Уелбек (Booka, 2023)

Било би можда неозбиљно рећи да сви велики писци ‒ у историји књижевности и данас ‒ пишу само једну књигу или један роман, упркос томе што напишу више књига или више романа. Знајући да живимо у времену свеопште разметљивости у којем је статистика свето слово, а оно што се иза ње крије тривијалност, оваква би редукција била штетна по репутацију писца, нарочито ако се има у виду писац светског гласа. Ипак, ова неозбиљност није несхватљива ако се прочита више дела једног писца и препознају се жучне тачке његове нарације. Сваки стваралац појачано чује увек исте гласове и тај га жамор не напушта до смрти, као да је на овај свет дошао и с тим задатком ‒ да се једним темама позабави више него другима и да их распетља у виртуозности својих естетских умећа.

Мишел Уелбек јесте писац светског гласа, у то више нема сумње, и његов последњи написани роман ‒ за који круже приче како је заиста и последњи Уелбеков роман ‒ својеврсна је синтеза његове поетике и речита елаборација живота. Након овог романа и његове последње реченице читалац се може запитати: треба ли још нешто рећи или је све већ речено? Међутим, како се никад не може све рећи, значења не треба дочитавати у будућим текстовима, већ у онима које је већ написао, а ако не желимо да одемо предалеко, можемо се задржати у овом роману, чији врхунац јесте његов завршетак.

Роман Поништено ‒ иако крштен као политички трилер ‒ љубазно (и љубавно) приповеда о исечку из живота господина Пола Резона, школованог и ситуираног Парижанина, запосленог у Министарству економије, који се, у времену кад планета управо умире од хладноће,[1] налази на необичном раскршћу: растаје се од жене, отац му се тешко разбољева, блиски сарадник учествује у председничким изборима који се и њега тичу, и уопште, његов живот потресају догађаји на које није рачунао и са којима се први пут сусреће. Они очекивано ремете његову колотечину и чине га неспокојним, неретко и сања чудовате снове, али као код Кафке, питање које израња из лаганог и течног приповедања није: шта ће се десити, већ: зашто ће се десити оно што нас очекује?

Одговор на ово питање наравно да је у вези с претходним романима француског писца, али чак и да нисмо читали Серотонин или Могућнст острва, лако ћемо се примаћи пишчевој филозофији и разумети да онај који пише није и онај који се са свиме што око себе види слаже, па тако бити мудар и филозофичан у једној великој европској култури значи ‒ не подржати идеологију која данас њоме царује. Уелбек је писац дуге пажње, али питких реченица, у суштини прозиран и нехерметичан, и зато више филозоф неголи несвакидашњи литерата. У његовом делу ‒ потврдио би то и преводилац његових романа код нас[2] ‒ све је онако како пише, те трагати за дубоком метафоричношћу или бодлеровском симболиком, значило би оскрнавити дело, не зато што метафора нема, већ зато што оне у овој поетици нису најважније.

У својим претходним романима Мишел Уелбек био је хроничар, покаткад пророк, иако после Хакслија и Орвела то и није нарочит подвиг. У претпоследњем роману чини се како је оштрица постала блажа, грубости овог света стале су у други план, тамо где би требало да се налази све оно што живот ружи и чини га немирним, док је стидљиво провејавала благост и љубав, скоро као задатак који је људима дат, а који не умеју ваљано да испуне. У овом роману ‒ примећује се, најнежнијем досад ‒ људска племенитост распламсала се као бачени барут, и, нимало парадоксално, разбуктала људска тела и учинила их болесним. Логично питање било би: у каквој су вези љубав и болест, није ли љубав предуслов здравља, те је једино здрав онај човек који воли, док се сваки други разболи у својој душевној беспарици? У одговору на ово питање налази се вероватно једина компликација која се не може разрешити у физичкој, већ искључиво у ‒ метафизичкој равни. Ако је љубав ‒ дакле, и човекољубље ‒ једини делатни животни принцип, једина здрава снага и стуб нашег духовног узрастања, онда ћемо ми бити здрави с њом, тачно, или ћемо бити латентно болесни све док себи не дозволимо да нас она обузме, али ћемо се право разболети онда када наше старинске, окоштале љуштуре дотакне милујућа рука или кад допустимо да волимо иако никада раније то нисмо чинили.

Један немачки лекар и писац[3] изрекао је мудру мисао да болест човека чини искреним. Полов отац доживео је тежак мождани удар и наставио је живот вегетирајући. Отац Полове супруге доживљава крах друге природе, али се и његово стање може назвати болесним. Полов брат Орелијен скончао је живот брзо, а како се чини, слично ће се догодити и главном јунаку. Можемо, дакле, закључити како у нежном роману француског писца има много животне грубости и много страдања, много болести и бола, па ако се роман не чита, јасно је зашто се не чита, коме још треба да зури у сопствено огледало? Ипак, на том месту или на тим местима свезнајући приповедач сакрио је лек који бива на дохват руке не дубокоумном или образованом читаоцу, већ оном који уме да отвори срце за другога.

Лек јесте у Другоме. Душа главног јунака почела се разбољевати ‒ а онда с њоме и тело ‒ кад је њену таму дохватила светлост. Пол Резон, као и Кафкин Јозеф К., запустио је себе и поверовао како се животом само може проћи, у алгоритамској једначини, без икаквих сувишних трошкова, а онда и улагања. Оба јунака истањила су своју егзистенију по мери материјалних трошкова, а не оног за чиме душа жуди, па кад су позвани да о свету још нешто открију, њихови су се оклопи рашрафили и наступило је ‒ страдање.

Погледамо ли даље у прошлост, разумећемо да главни јунак романа, послован и јасан човек, није имао од кога научити како се кроз живот креће геометријски, а не линеарно. Отац је био члан обавештајних служби, мајка се занимала стварањем уметничких скулптура, те је Пол, једнако као и Сесил и Орелијен, био препуштен себи, а кад је човек сам, он се стара да преживи, не и да живи. Тако се у контурама ове личности отиснуо свако ко је прве нежности разменио скоро као старац, кад је већ касно да се своме срцу подари друга шанса. Али Пол можда и није закаснио. Изнемогао, седео је на клупи у парку и тихо прозборио супрузи, коју је почео волети пошто је престао да је воли: Не бих рекао да је у нашој моћи било да променимо ствари, након чега ће она сузним очима изрећи да би нам за то биле потребне неке чудесне лажи.[4]

Двадесет и први век позлатио нас је темељном неискреношћу према свему, а понајвише према себи. Идеал није сокартовска мисао да себе упознамо, већ да себе обманемо јер с оним што јесмо нећемо се снаћи, не може се нико снаћи, када је спољашња глазура изгланцана да се на њој линијица не види. У таквом воштаном окружењу трски која мисли[5] не бива добро, јер се она ‒ трска ‒ савија и извија, ломи ветар и пркоси му, премда и ветар некад буде у преимућству.

Човеку, па тако и Полу, није дато да стоји, већ да се непрекидно креће у ритму своје знатижеље и импулса других са којима се судара и среће. Иако се то на први поглед не би рекло, европска цивилизација данас стоји и затомљена је у својој духовној мочвари, јер је статичан човек који гради њене крхке стубове. Како знамо да је тако? Болест је заокупила наш свет, и чини се како је нико није ослобођен, питање је само хоће ли се о њој говорити или ћутати. Главни јунак романа Поништено избарао је да не говори много и да се не лечи онако како су му лекари предлагали, не зато што не би волео да живи, већ зато што је тешко поверовати да нас може излечити друштво које нас је разболело. Ако се клин клином избија, онда лек болесном човеку није хируршки рез или фармаколошки опијум, већ једноставно: љубав.

Пол Резон, иако слаб и блед, чврсто се опирао ветру у парку, загрлио је Приденс, своју жену, и насмејали су се једном другом, након чега је приповедач, диригујући како писац каже, зауставио своју реч. Није важно шта се могло догодити после, важно је шта се догодило тад ‒ ма колико хтели да, подмукло и грубо, подвалимо животу, он нас неће пустити пре него што ми пустимо опсену: може се живети и без смисла[6], али онда неће бити ничег, бићемо ‒ поништени.

---

[1] Мишел Уелбек, Поништено, Booka, 2023, стр. 23.

[2] Владимир Д. Јанковић

[3] Ридигер Далке

[4] Мишел Уелбек, Поништено, Booka, 2023, стр. 599‒600.

[5] Синтагма се приписује Б. Паскалу, којег Пол Резон у роману неколико пута цитира.

[6] Мишел Уелбек, Поништено, Booka, 2023, стр. 422.

* Текст је писан за Конкурс за књижевни приказ и критику 2024. Нашао се у ужем избору конкурса и објављен је на сајту Портала за књижевност и културу читања Sinhro: https://sinhro.rs/prikaz-romana-ponisteno-misela-uelbeka/