Хљеб и жижак

Баба Áна би сваке не­дје­ље одла­зи­ла на мису у цркву у горњем дијелу Книна. Коме год би нешто тре­ба­ло, кора круха због не­на­да­ног госта или шољица ледене каве, знао је да не смије тад поћи да је тражи, сем да и он сједне на дрвени столац и сачека крај про­по­вје­ди. По­сли­је тихе це­ре­мо­ни­је Áна би отишла на гробље, кад се пође ста­зи­цом лијево, тамо гдје су били са­хра­ње­ни сви њени ка­то­лич­ког рода. За­па­ли­ла би жижак, по­ста­ја­ла који трен и пошла назад кући, об­ли­ве­на сунцем што је из­ра­ста­ло из ду­бо­ких, ста­рач­ких бора.

Áна је била трећа Ни­ко­ли­на жена, сестра његове друге жене Каје, с којом је имао троје дјеце, а онда још једно из првог брака, па се за­де­сио не­о­би­чан до­го­вор ‒ женска дјеца ће се кр­шта­ва­ти у ка­то­лич­кој цркви, да буду близу матере, а синови, њих дво­ји­ца, биће ближе оцу и поћи ће међу пра­во­слав­це. Ако се неко и узбуни против овог ‒ мада ко би, Книн је малено мјесто, све се го­во­ри­ло наглас ‒ тај би се сусрео с Аниним тврдим по­гле­дом и морао би намах исјећи језик да исто не по­ми­сли и сље­де­ћи пут.

Тако се погоди да се једна фа­ми­ли­ја раз­дје­ли на двије стране, а да се то не при­мје­ти или се бар о томе не говори наглас, мада шта су дјеца и могла знати кад дођу у ста­ри­је године, ко гледа у источ­ну, ко у за­пад­ну страну авлије, ионако су врата увијек на истом мјесту, кроз њих мораш проћи куд год кренуо. Могли су се сје­ћа­ти Другог свјет­ског рата, тад су се пењали на прсте и вирили у дво­ри­шни бунар, че­ка­ју­ћи да се учмале сјенке склоне с видика и да сунце гране, макар оно Анино, у не­дје­љу, што је тихо гудило из мишјих и враж­јих рупа. Играли су се по не­у­ре­ђе­ној улици која се са­ви­ја­ла од горње до доње ка­сар­не, виђали би оца док пре­та­че мли­је­ко из ве­ли­ких каца у малене боце, па их односи му­ште­ри­ја­ма за новац, од тога се жи­вје­ло.

А кад су стари по­жи­вје­ли, и Никола се у ви­но­гра­ду срушио ‒ баба Áна је пре­те­кла још коју годину ‒ дјеца су по­ста­ла људи, а да нису увијек знали ко у Книну иде на ли­тур­ги­ју. Једно ври­је­ме то се и није могло знати, није се смјело го­во­ри­ти наглас, сваки пут кад би се руке скло­пи­ле, гле­да­ло се да онај који то чини не буде близу другог чо­вје­ка, јер шта је знао какве су у овога мисли. Могла би се по­кат­кад отети која света ријеч, али би се она брзо ути­ша­ла снагом једрог книн­ског говора, који букти у ши­ро­ким во­ка­ли­ма и бацака се као ријека Зрмања љети, кад на­бу­бри од ли­сто­ва храста ме­дун­ца.

Ко је зато могао прет­по­ста­ви­ти да ће по­сли­је Другог свјет­ског рата у мирном да­лма­тин­ском гра­ди­ћу бити још без­у­мног стра­да­ња, кад је подно Динаре, упркос не­мир­ним бурама, све било ље­ко­ви­то и лијепо, боље рећи ‒ склад­но, као на сли­ка­ма старих ре­не­сан­сних генија. Како се уопште догоди рат ако је прије тога био мир?

Пред зору хучу сирене ‒ Никола и Áна их не могу чути, њихова су гробна мјеста раз­мак­ну­та ‒ врели ав­гу­стов­ски асфалт није се у ноћи још че­сти­то охла­дио, мјесец се тромо креће кроз вјетар, а ко­ра­ци­ма се иде према скри­ве­ном по­дру­му гдје Ни­ко­лин син држи вино и ко­ма­ди­ће су­ше­ног меса. Хљеба нема, по­сли­је кажу да је брашно тога јутра ‒ 4. 8. 1995 ‒ раз­гра­би­ла војска којој је на­ре­ђе­но да прије свих на­пу­сти град. Ни­ко­лин син буди жену, она је за­спа­ла стра­ши­ва, ми­сли­ла је да ће ово проћи као што све прође, али кад се при­ди­гла и ви­дје­ла да је јутро мрачно, стаде за­те­за­ти ланцун, го­во­ре­ћи више за себе:

‒ Јесу ли баш данас морали пуцати?

‒ А није први пут, кол’ко досад, нек’ се смири, хоћемо ли доље?

‒ Хтјела сам маломе нешто за ро­ђен­дан спре­ми­ти, да имам брашна, па погачу уми­је­сим, шта дијете зна да то није торта.

Долази један рођак, чудо да му штогод није пре­сје­кло пут, па кад видје гдје се двоје вре­ме­шних људи судара у про­стра­ној кући, стаде им го­во­ри­ти да пођу из града.

‒ Спремите се, иде се.

‒ Гдје се иде, шта говориш, нека је с тобом Бог.

‒ Иде се из Книна, војска је напустила град.

Нису хтјели да оду, ми­сли­ли су да су уснули те­го­бан сан, дан још није био на видику, раз­ве­дри­ће се. По­ни­је­ли су једну торбу јер у њу ништа није могло стати.

У Книну отад није сва­ну­ло. Они који по­не­кад тамо оду кажу да виде сунце, али да оно има неке чудне сјенке по себи.

Текст је писан за конкурс Читаоци пишу ИК Прометеј.