Исидора Секулић.

У суботу сам била на гробу Исидоре Секулић. Сахрањена је на Топчидеру, недалеко од цркве, близу путељка којим се иде до горњих парцела. Кад се дође до њеног места, из земље ниче бели крст, очи гледају у слова, иза су године рођења и смрти, трава ‒ почупана, неколико пролећних цветова је никло. Сунце се оштро надимало иза облака, гледала сам у небо, онда у њу, као да је жива и стоји преда мном, седе косе, погурена, каква је на оној последњој слици усликана испред своје куће. Пољубила сам благо крст, као кад идем својима у госте, постајала мало близу, па сам пошла даље.

Питала сам се док сам ходала пространим гробљем, а дошла у цркву ‒ шта сам ја Исидори, па имам право да љубим њен споменик? Нас две се никад нисмо могле срести, умрла је пре него што су се моји родитељи родили, у Бачку ретко свраћам, у њеном родном Мошорину никад нисам била, читала сам је, слушала како је била строга док је радила у школи, а Сапутнике писала у мртвој тишини, плашећи се помало као и Дучић ‒ своје сенке. Шта је ту моје, ако би ишта и могло да ми припада, па након посете гробљу осећам како сам била међу својима?

Платон је наводно говорио о томе како на овај свет долазимо непотпуни, разломљени на пола и све време, док живот траје, трагамо за својом другом половином. Обично се ова мисао разуме једноставно ‒ да је тих других мало, обично један човек с којим можемо да се сјединимо под небеском капом и да су сви други на путу трагања корисни, али да се нико неће задржати поред нас дуго.

Моја мисао иде у другачијем смеру ‒ ми не трагамо за својом половином, нама ништа не недостаје, дошли смо на овај свет цели, али сами, па нам значи да се са другима ‒ препознамо. Препознавања јесу сусрети о којима се мисли као о тренуцима среће, али срећа је пролазна, док је оно што након сусрета остане трајно или бар толико дуго да нас неко време не напушта, па живимо сигурни како нисмо сами.

Исидору Секулић нисам читала студиозно, али сам је доживела дубоко и већ дуго она је ‒ за мене ‒ светитељка међу српским писцима. Док ово пишем, размишљам: како бих овај суд одбранила ако би књижевна критика покушала да га обезвреди онако како је то у Исидорино време чинио Јован Скерлић?

Ћутала бих како сам ћутала пред Исидориним гробом, јер оно што се мора по сваку цену у речи преточити често и није много вредно. Ћутала је и она кад су је грубо нападали, верујући, можда, како не треба да се петља с онима који се с њом нису препознали, па нису њени нити је она њихова.

Моја је и зато што је изабрала да буде Његошева, дубоко му се поклонила и написала му књигу, препознајући да је тај човек најфилозофичнији у нашој књижевности кад говори о нашим слабостима и нашој снази. Његош је написао Горски вијенац 1847. године, бранио је Вука Караџића и силног Карађорђа, другом посветио своје дело и у подтексту рекао ‒ да ми морамо да разумемо слабости у себи и у другима, требало би да их уважимо јер су сведочанство о нашем паду и уздизању, али не смемо да се са њима сложимо, не смемо да их подржимо као једину меру свих ствари, зато што слабост ‒ како би рекао Владимир Мајаковски ‒ изврће своју кожурину, па тамним задахом може све да нас умртви.

Његош је читао нашу народну поезију, писао је у десетерцу, а у души му је одзвањао косовски завет ‒ најсветија је људска дужност да се човек брани од оних који га нападају, не зато што тако у Библији пише већ зато што се живот осваја само једним ‒ жељом да се живи. Ако Бог распламса прашину и обасја је умношћу, па нам дарује земљу и плодове, како смемо да згазимо тај поклон и дозволимо да нас обузме умор? Од чега смо уморни ако ништа нисмо урадили, још нам из руку вода измиче.

Стајала сам пред Исидориним гробом, а била сам међу својима. Гледала сам у златне сугласнике на белом крсту и видела гордог Јована Скерлића, што је чувао српску књижевност у својим томовима, да не пропадне; препознала сам Његоша, који се смеши деветнаестом веку као своме сапутнику, прижељкујући слободу свога народа; и чула сам кнеза Лазара који моли да се сметени човек опамети и схвати да нас неће нико чувати ако се не сачувамо сами, у страшном вртлогу још страшнијег времена.

Стајала сам на овом гробљу сама, без икога, уплашена. То што смо оволико поживели сигурно нешто значи. Тишина око мене ‒ наједном ‒ била је испуњена смислом.