Друштвене кризе без изузетка су ‒ духовне кризе. Када се један до јуче колико-толико функционални систем почне распадати, јасно је како енергија која омогућава унутрашњу кохезију престане да бива чврста и наједанпут се почну стварати силовити нуклеуси који вуку на своју страну уместо ка једном језгру. Ако нема једног језгра, већ се стварају распаднути атоми,... Continue Reading →

Земунским кејом шетају се два дечака и једна девојчица, млађи школарци, и девојчица говори својим другарима шта се догодило на часу у школи. Наставница је пришла ученици пошто је приметила да она шушка кесом, па ју је приупитала шта ради, а девојчица је одговорила како једе смоки. Наставница је почела да се смеје. Ученица ју... Continue Reading →

Око пет сати по подне сазнајем да је донета одлука да се наставна година у свим школама у Србији заврши непланирано шестог јуна, а не према календару рада ‒ крајем месеца. Разлог је трагични догађај који је потресао читаво друштво, па се оваква одлука ‒ наводно ‒ спроводи у знак поштовања према преминулима.Чујем у наредним... Continue Reading →

Завршавам радни дан, седам у кола, крећем ка капији дворишта и док полако излазим, отварам прозор да замолим ученицу која се наслонила на зидић и у друштву је два момка ‒ да затвори капију, што значи: помери се с места неколико центиметара и направи два покрета руком. Одговара мрзовољно да ће то урадити. Чекам у... Continue Reading →

– Како би интерпретирао прочитани стих? – Никако. – Шта је алегорија, објасни нам. – Не знам. – Знаш ли ишта о било чему? – Никад нисам разумео поезију, не знам ништа, немојте да ме питате, пустите ме. Отприлике овако текао је разговор између мог ученика и мене пре неколико дана. Насред часа, тихо, експлодирао... Continue Reading →

– Зашто ђаци читају Достојевског кад они тамо ништа не разумеју, говори бучно голобради човек који се размахао рукама, причало се да је вођа навијача. – Зато што је у програму, одговарам тихо и смејем се. – Ви сте цинични, пријавићу вас инспекцији, каже. – Можете, да им предложите да ваше дете не чита оно... Continue Reading →

Седим у зборници пре неколико дана, пролази колега и чувши како говоримо о ученицима који у великом броју пристижу из иностранства и не знају српски језик, пита ‒ на ком језику с њима комуницирамо. Не знам зашто, одговорила сам грубо као да браним свој језик и рекла ‒ на српском, наравно, треба ли да нас... Continue Reading →

Седим синоћ у позоришту, гледам са ђацима Чехова, дижем обрве да бих чула глумце, али свугде около шкрипе столице, стижу поруке на телефон, две девојке које су поред мене биле тихо једу смоки и ломе кесу у којој су комадићи од кикирикија. Каже Телегин, чини ми се, како је дан леп, а Војницки, игра га... Continue Reading →

Данас по подне сретнем бившу ученицу на школском ходнику, уписала је историју уметности ове године, захваљује ми се на часовима на којима је јасније спознала шта жели, боље је упознала себе и у складу с тим изабрала будући позив. Сећам се да је увек седела у последњим редовима, није се нарочито истицала, мада су њена... Continue Reading →

У надреалној сцени коју је режирао Неле Карајлић пре више од три деценије новинар пита директора једне основне школе да ли мисли да је пет до дванаест за школство, након чега овај одговара да је на његовом сату двадесет до два. Новинар понавља питање и појашњава метафору, те каже како је мислио да ли је... Continue Reading →