Срамота и стид – поводом превременог краја школске године

Око пет сати по подне са­зна­јем да је донета одлука да се на­став­на година у свим шко­ла­ма у Србији заврши не­пла­ни­ра­но шестог јуна, а не према ка­лен­да­ру рада ‒ крајем месеца. Разлог је тра­гич­ни до­га­ђај који је по­тре­сао читаво дру­штво, па се оваква одлука ‒ на­вод­но ‒ спро­во­ди у знак по­што­ва­ња према пре­ми­ну­ли­ма.

Чујем у на­ред­ним сатима да се неки ђаци радују, оправ­да­но, јер отпор према школи и оба­ве­за­ма је при­род­ни бунт детета у ра­зво­ју, ро­ди­те­љи се сме­шка­ју, за­до­вољ­ни што ће се њихова чеда раније рас­пу­сти­ти и биће дуже на свежем ва­зду­ху, а не­рад­ни­ци у про­све­ти масте брк и вичу ‒ ко­нач­но.

Ја се питам ‒ шта коначно и шта, бре, више радите?

Обра­зо­ва­ње под­ра­зу­ме­ва план­ски и кон­ти­ну­и­ра­ни процес који спро­во­ди овла­шће­на ин­сти­ту­ци­ја. Он мора бити пла­ни­ран, јер дру­га­чи­је бива ха­о­ти­чан и сми­сле­ни циљеви се не могу ре­а­ли­зо­ва­ти. Процес, такође, мора да буде кон­ти­ну­и­ран, јер у дру­га­чи­јем облику он је по­вре­ме­ни уплив еду­ка­тив­них са­др­жа­ја са којима се не стреми ‒ поново ‒ сми­сле­ном исходу, већ све бива ad hoc. На крају све ово мора бити ре­а­ли­зо­ва­но у ин­сти­ту­ци­ји која је добила до­зво­лу за рад.

Видим по­гле­де чи­та­ла­ца, кажу: нема плана зато што је обра­зов­ни процес урушен и де­ва­сти­ра­не су мо­ра­лне вред­но­сти, у таквом збр­ка­ном си­сте­му нема тока, а овла­шће­не ин­сти­ту­ци­је су пре­тво­ре­не у при­ват­не поседе којима ор­ке­стри­ра­ју људи си­ро­ма­шног духа, без идеје како би једна школа ‒ за­пра­во ‒ тре­ба­ло да из­гле­да.

Про­све­та је не­са­гле­ди­ви кон­гло­ме­рат. У њему учитељ који прави тра­же­не пре­зен­та­ци­је на ра­чу­на­ру не зна да његов колега у селу на­до­мак Врања нема у то­а­ле­ту папир. По­ку­шај да се спро­ве­де др­жав­на матура до­ве­ден је у питање кад је схва­ће­но да многе школе немају папир за фо­то­ко­пи­ра­ње, те да те­сто­ве шаљу у обли­жње место одакле све може да се про­ши­ри даље, до уче­ни­ка којима је тест ‒ не­по­зна­ни­ца. Ми, дакле, у овом веку, а можда и дуже ‒ не можемо да ус­по­ста­ви­мо сми­сле­ни по­ре­дак у обра­зов­ном про­це­су, јер ово што се догађа сада није од јуче и то је свима јасно. Ме­ђу­тим, оно што је данас ‒ биће ускоро, а ево шта ће бити: ствара се ат­мо­сфе­ра у којој је школа опасно место где су уче­ни­ци не­бе­збед­ни, а учи­те­љи не­спо­соб­ни да их било чему науче, па пошто спо­соб­них нема, а ни по­ли­цај­ци не могу свугде да буду будног ока ‒ те играју игрице на те­ле­фо­ни­ма испред школа ‒ у школу не треба ићи, све­јед­но је колико она траје, јер она није место учења и ва­спи­та­ња, већ ин­ци­дент у да­на­шњем свету где се учи из при­руч­ни­ка и вир­ту­е­лног света, не од живог човека. И ја бих се могла сло­жи­ти са овим кад не бих знала ни­јед­ног доброг про­фе­со­ра и ни­јед­но добро дете које се узбуди кад чује да учитељ нешто има да му каже.

Не знам где се људи ин­фор­ми­шу, где бистре ум и налазе ра­зло­ге криза, али стичем утисак да је све по­ста­ло за­му­ће­но од прича које се при­ча­ју, а не од живота који се живи. А ево шта је живот: ученик трећег ра­зре­да који тражи про­фе­со­ра који му не пре­да­је ‒ мене ‒ да му покаже свој пи­сме­ни за­да­так јер је други колега на­вод­но не­ма­ран, а ученик би да научи више и да мисли боље. Седе у би­бли­о­те­ци скоро три сата и раз­го­ва­ра­ју о књи­жев­но­сти и писању, јер ученик жели да учи, зато је пошао у школу. Овакав сусрет био би не­мо­гућ на неком другом месту, ван школе, зато што млад човек, окру­жен данас свиме, не успева своја хтења јасно да ар­ти­ку­ли­ше и не­о­пход­но је бити близу њега кад пожели нешто да научи. Такво нешто не­мо­гу­ће је на другим ме­сти­ма, јер на њима учитељ није човек, већ фигура која говори за себе, без мисли о другом.

Ако би се школа за­вр­ши­ла кад није пла­ни­ра­но, утвр­ди­ли бисмо не­при­јат­ну чи­ње­ни­цу: школа је не­бит­на. Ако је не­бит­на ‒ како многи тврде ‒ зашто ро­ди­те­љи бирају да своје дете у школу упишу? Ако нема других мо­гућ­но­сти, како то да их за све ово време нисмо ство­ри­ли? Ако их не ства­ра­мо, јесу ли нам такве мо­гућ­но­сти ‒ да се обра­зу­је­мо ‒ по­треб­не? Ако нису, онда школа више никад не треба да почне.

А кад школа више не буде по­чи­ња­ла, за­вр­ши­ће се оно о чему не ми­сли­мо или бар не мисле они који одлуке доносе ‒ кон­ти­ну­и­ра­ни процес у којем ста­са­ва човек и који сем ро­ди­те­ља има дру­го­ве, а они не седе у кафићу, већ над књигом, а књига ће им рећи оно што књиге иначе говоре: вреди читати па­жљи­во и споро јер се једино тако живи сми­сле­но и дубоко.

Школа не сме да се заврши раније, јер она онда више никад неће по­чи­ња­ти кад буде тре­ба­ло, а тре­ба­ће кад деца, сем про­фе­со­ра у чије очи гле­да­ју ‒ никог на овом свету не буду имала.