Поезија у учионици

– Како би интерпретирао прочитани стих?

– Никако.

– Шта је алегорија, објасни нам.

– Не знам.

– Знаш ли ишта о било чему?

– Никад нисам ра­зу­мео по­е­зи­ју, не знам ништа, не­мој­те да ме питате, пу­сти­те ме.

От­при­ли­ке овако текао је раз­го­вор између мог уче­ни­ка и мене пре не­ко­ли­ко дана.

Насред часа, тихо, експлодирао је барут.

У трену била сам љута, како он то од­го­ва­ра на моја питања, ја сам про­фе­сор и ау­то­ри­тет, ред је да се нешто каже. И таман да из­у­стим кри­ти­ку, да оспем паљбу, за­па­лим барут још више, по­гле­да­ла сам у очи свог уче­ни­ка, па­жљи­во, без речи, и видела – не­си­гур­ност и страх. Видела сам нешто лепо, људско, напад јер је можда тако научио да се брани, не знам.

На трен пре­ста­ла сам да го­во­рим са свима и не­ко­ли­ко минута раз­го­ва­ра­ла сам само с њим о томе како по­е­зи­ја, истина, није за сваког, али како може да буде ле­ко­ви­та, јер је у њој живот сав.

Пред мојим очима почео је да се топи његов бунт, у по­гле­ду се осе­ти­ла мекоћа, гледао је благо и не­ко­ли­ко пута до­бро­на­мер­но клим­нуо главом.

Вра­ти­ла сам се оде­ље­њу, били су мирни и слу­ша­ли раз­го­вор, а онда смо се вра­ти­ли и песми.

Мој ученик до краја часа – можда први пут досад – био је пажљив и читао је сти­хо­ве у себи.