Гневан, бесан, смирен

За­вр­ша­вам радни дан, седам у кола, крећем ка капији дво­ри­шта и док полако из­ла­зим, отва­рам прозор да за­мо­лим уче­ни­цу која се на­сло­ни­ла на зидић и у дру­штву је два момка ‒ да за­тво­ри капију, што значи: помери се с места не­ко­ли­ко цен­ти­ме­та­ра и на­пра­ви два по­кре­та руком. Од­го­ва­ра мр­зо­вољ­но да ће то ура­ди­ти. Чекам у колима њен гест, а она остаје на­сло­ње­на на зидић, не помера се. Из­ла­зим бесна, упутим јој бучне речи ‒ могла је да каже како јој је тешко капију да за­тво­ри. За­тво­рим је ја, и про­ду­жим даље.

Ако је она уче­ни­ца моје школе, онда је ми­ло­сти­ви захтев нешто што про­фе­сор може да упути ђаку и да оче­ку­је по­зи­ти­ван од­го­вор, јер би такав од­го­вор био нешто што се нај­ма­ње од уче­ни­ка оче­ку­је ‒ знак по­што­ва­ња. Ако уче­ни­ца и не похађа школу у којој сам про­фе­сор, а на­сло­ни­ла се на зидић школе, може да уради оно за шта је за­мо­ље­на, јер сам од ње ста­ри­ја и лепо је ста­ри­јем ука­за­ти по­што­ва­ње, јер ће тако и млађег други по­што­ва­ти.

Остала сам у колима минут или два да видим шта ће се десити пошто је моја бе­за­зле­на молба упу­ће­на. Хтела сам да про­ве­рим у једној сва­ки­да­шњој си­ту­а­ци­ји ‒ не­сва­ки­да­шњи гест. Добила сам оно што нисам оче­ки­ва­ла: кућно ва­спи­та­ње је за­та­ји­ло, а по­што­ва­ње према ста­ри­јем иш­че­зло. У не­ко­ли­ко мојих се­куд­ни у колима раз­ре­ша­ва­ла се важна дилема: да ли треба пре­ћу­та­ти оно што на први поглед није важно или треба рећи оно што би сваком за­сма­та­ло. Иза­бра­ла сам ‒ као и много пута у животу ‒ да кажем оно што сма­трам да није у реду, јер сам на тај начин по­ка­за­ла где су, можда, корени нашег не­за­до­вољ­ства.

Често слу­ша­мо како је за оно што је рђаво крив систем, а ја при­зна­јем да ‒ често ‒ не ра­зу­мем шта то значи. Шта је систем? Хи­је­рар­хиј­ски устро­јен по­ре­дак еле­ме­на­та, од којих сваки има своје место под сунцем, можда, па окри­ви­ти систем зна­чи­ло би до­зво­ли­ти да сваки еле­мент у тој кон­сте­ла­ци­ји буде јед­на­ко од­го­во­ран за оно што се догађа, а то не може бити, јер није мо­гућ­но да је свако за нешто од­го­во­ран под­јед­на­ко, зато што би то зна­чи­ло да је утицај на друге из си­сте­ма из сваке тачке једнак, што је такође не­мо­гу­ће.

Кад се каже да је крив систем, речено је ‒ нико кон­крет­но није крив, и пре­дла­же се да се о општој теми рас­пре­да још општи­је, тако да она изгуби сваки смисао. Не мора се ‒ како пре­дла­же наш Вла­ди­мир Ко­ла­рић ‒ го­во­ри­ти о кри­ви­ци, при­хва­тљи­ви­ја је од­го­вор­ност, ето, нека буде и од­го­вор­ност, али шта год да буде, шта ћемо са уче­ни­цом којој је тешко да се помери не­ко­ли­ко цен­ти­ме­та­ра са зидића и иза про­фе­со­ра своје школе или било које школе ‒ за­тво­ри врата?

На такву уче­ни­цу ‒ или било кога ко се тако понаша ‒ треба по­ви­си­ти тон и рећи му, јасно и су­ге­стив­но, да то што ради није у реду и у из­ве­сном смислу: мо­ра­лно га ва­спи­та­ти. Ме­ђу­тим, да би се овакво ва­спи­та­ње до­го­ди­ло, не­о­пход­но је да се с прет­ход­ним не сло­жи­мо, пошто смо видели да оно није функ­ци­о­на­лно и да ремети за­јед­ни­цу, а ремети је својом не­бри­гом за друге. Уче­ни­ца која мр­зо­вољ­но од­го­ва­ра на благу молбу про­фе­со­ра биће је које ће сутра ста­ја­ти пред неком стра­хо­том не­за­ин­те­ре­со­ва­но и неће чинити ништа, јер се од ње ‒ то сад већ слутим ‒ никад ништа и није тра­жи­ло. Она је мр­зо­вољ­на јер ништа не ради, њени су мишићи троми од опште ле­тар­ги­је, пулс јој је успо­рен, а нерви систем укочен зато што је лењост пре­о­вла­да­ла њеним светом. И док је таква за себе, иста је за све друге пред којима има право на своју па­сив­ност пошто ни у свом свету није много боља.

Али ја, ево, кажем, у мом свету она ће морати да буде боља и својим грубим речима то сам јој данас и рекла, као што ћу ја у њеном свету морати да будем из­вр­сна, да је научим врлини и са­др­жа­ји­ма књига. Она ће се љутити и неће јој бити право, никоме није кад га куде, али на­у­чи­ће ‒ можда, једном ‒ да на овом свету по­сто­ји још неко сем нас.

Дакле, ни за шта није крив систем. Крив је човек који пред ле­њо­шћу и ба­ха­то­шћу другог ство­ре­ња остане нем, па у једном тре­нут­ку каже како нема везе, а у свим другим тре­ну­ци­ма говори да има везе, и тако укруг. Све би да се реши и ништа се не решава.

А решиће се све једном ‒ кад об­ја­сни­мо себи да нисмо за­слу­жи­ли да нас други не по­шту­ју. Тад ће можда и они други ‒ почети више да по­шту­ју себе.