Баба Áна би сваке недјеље одлазила на мису у цркву у горњем дијелу Книна. Коме год би нешто требало, кора круха због ненаданог госта или шољица ледене каве, знао је да не смије тад поћи да је тражи, сем да и он сједне на дрвени столац и сачека крај проповједи. Послије тихе церемоније Áна би... Continue Reading →

Бог је милостив и велики ‒ муку приреди детету, да кад се она збива, не разуме шта се збива, мисли како иде у велики град накратко, и светла метрополе обасјаће жице и гудала, свираће чудесну арију која звони уз марш погрбљених војника. Није први пут да се чују сирене, звуче као непријатни будилник у зору,... Continue Reading →

Прибојавала сам се филма о Олуји. Кад сам пре неколико недеља сазнала да један редитељ ‒ од свих редитеља ‒ први пут говори о овом догађају, запитала сам се зашто то ради: нас да подсети на оно са чиме живимо сваки дан и не знамо да живимо, или све друге који су у августу пре... Continue Reading →

Испод Букуље, у топлом Аранђеловцу, шетам се отменим парком и спазим стари хотел, распада се, а предиван, кажем да ћу га купити, премда немам новца, кроз решетке полутихо питам има ли кога, глас одјекне, још се у поткровљу од пожара црни, чувар се оженио на првом спрату, прича ми, и ја већ гледам како да... Continue Reading →

У нашој книнској авлији у пролеће све би озеленело, трава би нарасла после првих киша и тулипани би процветали као у строју, црвени и жути, били су дивови које други нису смели да дирну, камоли уберу на Цвети, обичај је био да се купамо у цвећу. Бака би потопила латице у лонац, посула бокалом млаке... Continue Reading →

Возим се данас кући, размишљам о својим речима изговореним пред другима, никако ружним, али можда грубим или без такта, после којих ми пријатељи кажу да сам пренаглила, као да је могло мање силно или блаже или шта ме се све то тиче, а ја загледана у неке тамне облаке у даљини сетим се свог краја,... Continue Reading →

Кажем свом стрицу Марку пре десетак година, кад сам се вратила са венчања и свог првог кумства, да можда ускоро треба и ја да се удам, време је, а он ми одговори благо ‒ Треба да се удаш кад је теби време, а не кад је другима време. Да је жив, сутра, на Богојављење, напунио... Continue Reading →

Пре петнаестак година, кад сам први пут отишла у Книн после Олује, попела сам се на тврђаву – са које се и данас застава вијори – и крадомице, док су пријатељи шетали около и уживали у погледу на град, згазила платно које је ветар под моје ноге нанео, осмехујући се дрско, као да то чиним... Continue Reading →

Дете сам, слушам, док је весела галама, да свака кућа једну торбу има, у случају да се бежи брзо, ако гранате испуне небо, да све буде на истом месту – динари, накит и слике из албума. Никад не видех да је тако било, ту торбу ионако нико нема, мада се брзо полази из Книна. Једног... Continue Reading →

Посљедњих мјесеци, што вријеме одмиче све више, често гледам слике старога Книна и људи који су некада тамо живјели и успијем, не буде ми тешко, да замислим како је било корачати тим маленим градом средином прошлога вијека док су старе госпође на глави носиле мараме, а преко руке боршу у којој би носиле кући спизу... Continue Reading →