Марко Милак.

Кажем свом стрицу Марку пре де­се­так година, кад сам се вра­ти­ла са вен­ча­ња и свог првог кум­ства, да можда ускоро треба и ја да се удам, време је, а он ми од­го­во­ри благо ‒ Треба да се удаш кад је теби време, а не кад је дру­ги­ма време.

Да је жив, сутра, на Богојављење, напунио би 87 година.

Мој родни Книн памти га као от­ме­ног го­спо­ди­на који је упра­вљао ве­ли­ком фа­бри­ком скоро три­де­сет година, а за­хва­љу­ју­ћи којој су многе по­ро­ди­це живеле и имале круха на трпези. Они који су волели да се веселе и карте играју, често су били виђени у ње­го­вом дру­штву, у којем се димило, ваздух се ножем могао сећи. Онда се ка­шља­ло, некад од ра­до­сти, по­кат­кад од плућа што стисну, па би да не пусте. А пу­шта­ле су, јер се живело, чак и кад лекари нису тако ми­сли­ли.

Памтим не­о­би­чан раз­го­вор једног углед­ног кар­ди­о­ло­га из Срем­ске Ка­ме­ни­це са мојим стри­цем. Било је то, ако се добро сећам, на по­чет­ку де­ве­де­се­тих, после два или три озбиљ­на срчана за­сто­ја, након којих је било из­ве­сно, лекар је го­во­рио, како стриц неће по­жи­ве­ти ни две године. Овај мудрац у белом ман­ти­лу пре­ми­нуо је за то време, а стриц Марко после два­де­сет година.

Волео је да слаже па­си­јанс за столом у днев­ном бо­рав­ку, на којем су увек ста­ја­ли тран­зи­стор и чашица ракије. Па­жљи­во је слушао вести, у време кад још нису биле ово­ли­ко прљаве и погане, а ра­ки­јом би опрао горак укус свега што га је окру­жи­ва­ло, од чега није могао побећи међу књиге које није пре­ста­јао да чита.

Зато је ваљда добро и људе читао, али би их прво са­слу­шао, упркос томе што је снаге по­не­ста­ја­ло, видело се то у ње­го­вом крхком и сла­ба­шном телу, које се гасило са го­ди­на­ма, мада је био висок и крупан човек. Данас, после скоро десет година од његове смрти, осећам да ме нико није тако па­жљи­во слушао и учио му­дро­сти­ма којих онда нисам била сасвим свесна, али које се данас про­ја­ве, напоје ми душу у збр­ка­ној пу­сти­њи.

Дан или два пре него што је на­пу­стио овај свет, држала сам га за руку у бо­лни­ци, није више могао да говори, по­љу­би­ла га у чело, го­во­ре­ћи му не збогом, већ до­ви­ђе­ња, си­гур­на да се сели тамо где ко­пре­на не пре­кри­ва све­тлост и где благе речи теку у мла­зе­ви­ма, одакле у тре­ну­ци­ма не­спо­ко­ја, кад је ваљда на­јпо­треб­ни­је, дође снага, због чега, као ве­че­рас, поред упа­ље­не свеће, за­пла­чем и будем тужна.

Потом будем ра­до­сна, јер сећање на њега не чили, неће никад. Његове су ме речи ва­спи­та­ле, а његов ће живот ‒ док сам жива ‒ бити пример ве­ли­ког живота, у којем није како други кажу, већ како ми кажемо, у којем се воли и страда по својој вољи и у којем су други људи са­го­вор­ни­ци и са­пат­ни­ци, не богови.

Бог је један и вечерас се јави.