Читам већ неколико месеци књигу коју сам дуго тражила, а добила је скоро на поклон: Култура нарцизма писца Кристофера Лаша. Ова књига написана је 1979. године и парадоксално ‒ односи се и на садашњи тренутак, иако се у њој разливају теме ондашњег капиталистичког поретка. Њен аутор, историчар и познавалац људске психопатологије, сугерише како је ново... Continue Reading →

Читав дан желим другима да опишем његов лик, па кажем да је у младости био попут Аполона, иако су његове црте лица временом мењале лук, остајало је нешто из прошлости трајно, што човека прати као и његова нарав, у смрт. Студирао је на једном од оних ‒ у народу названих ‒ тешких факултета, да би... Continue Reading →

Последњих година често чујем ‒ у разговору с младим људима и ученицима, док се разговара о некоме кога познајемо или о неком књижевном лику ‒ како је човек депресиван. Психичка стања која су обојена сниженим животним еланом или у којима препознајемо обрисе туге ‒ дефинишу се као стања која се морају посматрати с посебном пажњом,... Continue Reading →

Ако желимо да сазнамо да ли се неко променио, погледаћемо да ли су се променили његови односи са другима. Зашто је тако? Зато што се идентитет сваке динамичне структуре формира кроз однос са Другим. Иако савремена цивилизација негује усамљеност, нико није сам и ова датост има вредност ‒ потврђује да нико не може да настане,... Continue Reading →

Док сам милила колима према Бранковом мосту, лутајући погледом гдекуд, приметим на једном билборду фотографију чувене београдске докторке и ‒ занемим, помислим шта ју је нагнало да ту буде, кад је већ тамо где је цењена и плаћена и где ‒ кажу ‒ чини много за своје колеге и пацијенте, јер долазе јој деликатни, често... Continue Reading →

Ти ниси добар писац, јер градиш неуверљиве ликове, не познајеш их добро и на крају су недоследни, саткани од много особина, а заправо не поседују ни једну. Овако је Вук Караџић критиковао Милована Видаковића, замерајући му што својом неумесношћу показује да не познаје људе, нити свој народ, да можда и не зна о чему пише,... Continue Reading →

Савремена педагогија ‒ углавном ‒ своју праксу темељи на важном постулату: да не би требало да повисимо тон и покажемо снажне емоције пред онима који су у образовно-васпитном процесу, зато што драматичност може да их узбурка, случајно и повреди, а учитеља обезвреди, јер дозвољава да његовим реакцијама не управља рацио, већ део бића који треба... Continue Reading →

У последње време често читам или слушам о томе како је неупорност код људи увек знак незаинтересованости, да онај који нешто жели увек то и оствари, нарочито када је реч о међуљудским односима. Жене су склоне закључцима да мушкарац који их упорно не зове, у ствари, ништа и не жели, док ови други верују да... Continue Reading →

Кад сам похађала новинарске школе, моји ментори говорили су да се пажња публике не може добити тако што ће се писати о трагедијама многих људи, већ о трагедији једног човека. И мада тај један личи на све друге, иако им и не мора бити сличан, човечанство може разумети тек понеког, не и све, јер за... Continue Reading →

Неки ме људи подсећају на равну линију. Док је лењир обликовао њихове контуре и док су постајали правилни, изгубили су гипкост и осетљивост. Све разумеју, али им ништа није блиско. Пате од мишљења и ставова, разборито суде, логични су, на први поглед – симпатични, али не разговарају. Јер разговор је – другост. Он квари концепте... Continue Reading →