Како да здрави не будемо болесни?

Кад сам по­ха­ђа­ла но­ви­нар­ске школе, моји мен­то­ри го­во­ри­ли су да се пажња пу­бли­ке не може добити тако што ће се писати о тра­ге­ди­ја­ма многих људи, већ о тра­ге­ди­ји једног човека. И мада тај један личи на све друге, иако им и не мора бити сличан, чо­ве­чан­ство може ра­зу­ме­ти тек по­не­ког, не и све, јер за такав велики по­ду­хват нема снаге и није му до­ра­стао.

Зато се ваљда тра­ге­ди­је многих пре­тва­ра­ју у обичну ста­ти­сти­ку, јер људски ум не може дру­га­чи­је да схвати оно што га на­ди­ла­зи, до број­ком.

Ме­ђу­тим, питам се, да ли је тра­ге­ди­ја једног човека увек некако и тра­ге­ди­ја свих?

Данас сам са­зна­ла за смрт једне младе де­вој­ке. Била је је­ди­ни­ца, живела је са ро­ди­те­љи­ма и по­ха­ђа­ла је трећи разред гим­на­зи­је. Одлу­чи­ла је да попије та­бле­те и да се више не про­бу­ди. Мајка, ан­е­сте­зи­лог, по­ку­ша­ва­ла је да је по­вра­ти ујутро из сна. Узалуд.

Ето приче над којом ћемо за­тре­пе­ри­ти, за­не­ме­ти, за­ста­ти на трен, сун­ча­ни дан биће су­мо­ран, као да је пало сто­ти­ну литара кише, тужни, уто­ну­ће­мо у сан, па ћемо се про­бу­ди­ти и за­бо­ра­ви­ти шта је било, јер сан је мала смрт, а буђење увек рођење које нас узноси ка новом.

За­бо­ра­ви­ће­мо шта смо чули, јер морамо осло­бо­ди­ти про­стор за све ново што ће доћи, не увек при­јат­но, али ново, над чиме ћемо поново ле­бде­ти крхки и живи, свесни вечне борбе између све­тло­сти и таме, свесни да добро је бити на сунцу.

Тако ћемо за­бо­ра­ви­ти или по­ти­сну­ти још једну смрт, а ја се питам није ли ова смрт, баш ова – и наша смрт и тиче ли нас се више него што осе­ћа­мо и спо­соб­ни смо да кажемо?

Један писац, не сећам се који, рекао је да је сваки озби­љан човек бар једном у свом животу по­же­лео да га нема, јер како рече други – за оне који осе­ћа­ју, живот јесте тра­ге­ди­ја, а смеју му се они који о њему раз­ми­шља­ју. Ме­ђу­тим, свако ко је икад по­же­лео да га нема, одмах потом по­же­лео је да га буде и био је, живео је док се кости нису ис­тро­ши­ле и док је скелет био пот­по­ра крхком телу. Да је опста­нак тек питање тре­нут­ка, не би овим светом један једини човек ходио.

Зато се питам – шта нам се до­го­ди­ло, па овај млади живот нисмо пре­жи­ве­ли, све­јед­но, ми или њени ро­ди­те­љи, јесмо ли можда нешто за­бо­ра­ви­ли, па се касно сетили, да лако је телу помоћи, често и болест из­ле­чи­ти, али шта ћемо кад не знамо – како да здрави не будемо бо­ле­сни?