Култура нарцизма

Читам већ неколико месеци књигу коју сам дуго тражила, а добила је скоро на поклон: Култура нарцизма писца Кристофера Лаша. Ова књига написана је 1979. године и парадоксално ‒ односи се и на садашњи тренутак, иако се у њој разливају теме ондашњег капиталистичког поретка.

Њен аутор, историчар и познавалац људске психопатологије, сугерише како је ново време ‒ време слике и оно доноси озбиљне проблеме у свакодневној животној динамици, а то је епидемија нарцизма или ‒ загледаности у себе. Нарцис је био опчињен собом и једног је дана, проматрајући свој одраз у води, пао у њу и настрадао.

Када кажемо слика, не мислимо на уметничко ремек-дело или било какву ликовну интерпретацију стварности, већ на свеукупно понашање личности које тежи да буде сведено на оно што се види. Дакле, слика је плоча у коју наш поглед удари док покушава ‒ или не ‒ да се приближи другом бићу; она је овојница, мембрана или омотач нечије личности који је слојевит и прокрвљен и моји зими греје као топла вуна.

Кад кажемо нарцис и напишемо ту реч малим словом, помислимо на све људе које познајемо, а иза чије се непропустљиве мембране ‒ не крије ништа.

Недавно сам у свом колективу добила један важан задатак. Подразумевало се да формирам табелу у коју ће се унети подаци, да на основу података проценим даље кораке, а онда осмислим адекватне тестове и организујем тестирање једне групе ученика. Сви моји сарадници углавном су били ревносни и на време су урадили шта је требало, како бих свој посао наставила даље ‒ сем једног који је након мог негодовања и санкција које сам одлучила да спроведем да бих појаснила да је важно поштовати сараднике и рад, одлучио да са мном више не говори, да поред мене ходником прође и не јави се.

Тај један ‒ рецимо колега, који је сасекао све споне ка мени, а до јуче ми се осмехивао и пријатно ме поздрављао, морао би у овој причи да буде нарцис зато што он у другима, као и у себи, не види личност, нити широко поље, већ узани пут којим ће ретко ко поћи и остати читав.

Генеза нарцизма у савременој култури врло је, у суштини, једноставна. Нарцис је неспособан да уважи осећања и потребе другог зато што други нису адекватно уважили његова ‒ или су га некад давно ближњи одгојили тако да му је све дато и допуштено, па ограда нема, или му ништа није дато, остао је жељан пажње, да и не зна како она изгледа. Шта год је посреди, код оваквих људи изражена је инфантилност: да се њихове потребе задовоље, иако су у међувремену постали одрасли људи.

Мој колега изградио је пријатну слику о себи у коју нико никад скоро и да не посумња јер ретко ко о њој и мисли. Нарцис је младић угодне спољашњости, скоро леп, отмен и наочит, често речит и врло симпатичан, с разлогом допадљив јер мора однекуд да пије воде, да се храни, а то је лагодан живот (тежак би био неподношљив) и лагодан посао (тежак би био заморан). Он нема снаге ни за шта више и боље, пошто сваки подвиг или било какав напор траже да се помери с места, да засуче рукаве, да се можда озледи, да искрвари, а он то не може јер осећа да дубоко у себи за то нема снаге или није способан.

Зато је спољашњост важна, јер је унутрашњост крхотина. Да није тако, овакав човек ‒ а много их је данас ‒ не би реаговао брзоплето, не би градио слику о другима по своме мерачу, већ би упознао људе, па знао какви су и ‒ да нису слика.

Али питање је може ли се одраслом човеку објаснити да више није дете и да свет не може и неће страдати зато што је он у својој прошлости наопако васпитан. Како каже Кристофер Лаш ‒ данас се жуди за сјајем како би се надвладао осећај безначајности.

И да, безначајно је ово о чему пишем или толико важно да ако одраслој дечурлији не покажемо границе, ми ћемо постати њени таоци.