Док сам милила колима према Бранковом мосту, лутајући погледом гдекуд, приметим на једном билборду фотографију чувене београдске докторке и ‒ занемим, помислим шта ју је нагнало да ту буде, кад је већ тамо где је цењена и плаћена и где ‒ кажу ‒ чини много за своје колеге и пацијенте, јер долазе јој деликатни, често најтежи случајеви.
Била сам бесна и разочарана, желела сам у њеном погледу да видим муку, да можда све ово чини јер мора, а не јер тако бира, међутим, она се осмехивала, очи су гледале у даљину, као да види оно што је мени промицало.
А промакло ми је да је човек, ипак, некад врећа молекула и да у њему тек ретко духа има, јер не знам како другачије да објасним да неко ко на сва звона бруји о моралу и части постаје ‒ сасвим је очигледно, билборд је велики ‒ лак плен оних који о моралу и части савим мало знају.
Пројавило се у мени опет исто питање ‒ може ли лош човек да буде добар песник? Могу ли, дакле, лоши људи да буду добри људи и јесам ли поново осетила оно што ме често мучи када о лекарској професији мислим ‒ да ретки су они који у људима виде више од њихових органа.
Опасно је успавати људско срце и прчкати по човековој глави ако су нам руке прљаве.