Језик је социјални рендген и сасвим прикладно показује како се у једном времену или друштву живи, те бисмо на основу оног што данас чујемо могли закључити што се догађа, иако се о томе вероватно и не размишља много. Наиме, ако говорници једног језика осмисле неологизам или кованицу: свиђ, то значи да постоји потреба да се... Continue Reading →

У једном згуснутом времену ‒ у три или четири дана ‒ испод неколико мојих текстова збила се драма: једна група читалаца негодовала је због оног што сам написала, док су се други међусобно надмудривали. После скоро стотину написаних коментара утисак је како се нико у својим промишљањима није помакао ни милиметар. Одлика школованих људи је... Continue Reading →

Била сам дете, не знам колико сам могла имати година, две или три, проводили смо споре летње дане на каменој тераси викендице близу мора, играла сам се ‒ причали су ми ‒ и наједанпут се заплакала, па да ме умире, дадоше ми парче јабуке, а ја уместо да се смирим, почнем се гушити, комадић ми... Continue Reading →

Градом кружи прича како један угледни професор и писац ‒ близу Славије ‒ голим рукама покушава да дохвати лименке пива из камене канте која се налази близу трамвајске станице. Недуго ровари по смећу, онда диже поглед нагоре и наставља путем којим је пошао, у издавачку кућу или на час. Скоро сам избацивала стару кухињу и... Continue Reading →

Пре петнаестак дана син пита моју колегиницу да ли је почео смак света. Она се насмеје забринуто и каже да није. После два-три дана деси се трагедија на неколико места у Србији. Колегиница се сети питања свог сина и скамени се. Свих ових дана ‒ писала сам о томе ‒ говори се са различитих места... Continue Reading →

Не познајем мало људи који су већ дуго поживели, за себе кажу како је њихов живот на заласку, а не могу да искораче из родитељског гнезда. Они су везани за своје очеве и(ли) мајке толико да након њихове смрти не осећају више вољу за животом. Тешко је рећи да ли је ова појава феномен који... Continue Reading →

Разговарају два мушкарца у фризерском салону и један од њих, мотоциклиста, жали се саговорнику: ове жене нису нормалне, дотерају се тако да, кад возим, будем начисто ометен и јуче сам могао да изазовем саобраћајни удес не гледајући куда идем, њихов изглед био ме је потпуно опчинио. Мушкарац који се жали како није био пажљив док... Continue Reading →

Шетамо се планинском стазом уз пут којим иду аутомобили, дуго смо се пењали стрминама обраслим у камен и траву, било је лакше сићи асфалтираним пречицама, кад ‒ из једне попречне улице човек средњих година хтео би да се укључи на пут којим и ми идемо, па воланом вијуга, чини се како није све у реду,... Continue Reading →

Возим се скоро аутобусом број двадесет и шест. На једној станици улазе мајка и ћерка, говоре на другом језику, не разумем сваку реч коју кажу, али примећујем да су веселе, девојчица је обучена у лепу светлу хаљину, плава коса везана је у реп. Њих две чаврљају, један човек понудио им је да седну, било је... Continue Reading →

Стигао је службени допис ‒ како да се понашамо на радном месту у случају земљотреса. Текст је откуцан на неколико страница, реченице су написане у саветодавном тону, једна за другом се логично нижу, као да је земљотрес сличан нестанку струје, па у тренутку кад тло почне да подрхтава, треба остати присебан, каже се и приземан,... Continue Reading →