Планинска каљуга

Шетамо се пла­нин­ском стазом уз пут којим иду ау­то­мо­би­ли, дуго смо се пењали стр­ми­на­ма об­ра­слим у камен и траву, било је лакше сићи ас­фа­лти­ра­ним пре­чи­ца­ма, кад ‒ из једне по­преч­не улице човек сре­дњих година хтео би да се укључи на пут којим и ми идемо, па во­ла­ном вијуга, чини се како није све у реду, за­у­ста­вља се поред нас, отвара прозор и, не­у­пи­тан, каже ‒ ја сам нај­ту­жни­ји човек на свету, а знате ли зашто, зато што сам Србин; желим вам леп оста­нак овде. И дајући гас ‒ оде.

Док нам је при­ла­зио, уви­де­ла сам да нешто није како треба. Кад је отво­рио прозор, при­ме­ти­ла сам човека који није уливао по­ве­ре­ње и по­ми­сли­ла сам да је нај­бо­ље да се што пре скло­ни­мо, али кад је отишао, тек тад сам схва­ти­ла шта је рекао и куд је можда могао да оде, ако је ње­го­вих не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца тре­ба­ло да се де­ши­фру­је у нама не­по­зна­том кључу. Јасно је да је овај не­по­зна­ти човек могао да буде нервно ра­стро­јен, нечим на­ро­чи­то уз­не­ми­рен или услед жи­вот­них око­лно­сти озло­је­ђен, речи тад до­би­ја­ју другу боју или не значе оно што се из њих чује, али енер­ги­ја није вар­љи­ва, осети се из­да­ле­ка како неко зрачи и какве би му намере могле бити. У овом човеку ‒ било је нечег не­при­јат­ног.

Шта уопште значе речи да је бити Србин нај­ту­жни­је стање на свету? Ана­ли­ти­ча­ри језика би у овој ре­че­ни­ци уочили да се неко иден­ти­фи­ку­је са својим на­ро­дом, да од тога не бежи, али да је та иден­ти­фи­ка­ци­ја извор велике патње и да је онај који се са својим на­ро­дом по­и­сто­ве­ћу­је ‒ не­по­со­бан да са тог места оде како би се око­лно­сти по­бољ­ша­ле или како би живот добио дру­га­чи­ји ква­ли­тет. Пси­хо­а­на­ли­ти­ча­ри би тра­га­ли за оним што је у ре­че­ни­ци ви­дљи­во, а није из­ре­че­но: ис­ка­за­на патња мора имати везе са неким ак­тив­но­сти­ма које су свој­стве­не ис­кљу­чи­во српском народу или које су по­ве­за­не са српском тра­ди­ци­јом, а она би ‒ овде ‒ могла да буде ре­ме­ти­лач­ки фактор. Другим речима, патња је спе­ци­фич­на, а ре­ак­ци­ја општа: не чини се ништа како би се тешко стање про­ме­ни­ло.

Фи­ло­зоф­ска ана­ли­за под­ра­зу­ме­ва вред­но­сни аспект ‒ бити Србин доноси невоље, ума­њу­је ква­ли­тет ег­зи­стен­ци­је, по­је­ди­нац је због тога ра­се­јан и рас­по­лу­ћен, пси­хич­ко стање по­твр­ђу­је да је сла­бост јака и да нема нерава у борби за из­да­шни­јим опстан­ком, те свој ми­сле­ни фокус треба пре­у­сме­ри­ти у неком другом правцу.

Ме­ђу­тим, ра­зли­чи­те ана­ли­зе које се могу при­ме­ни­ти у про­це­су ра­зу­ме­ва­ња једне сиг­ни­фи­кант­не си­ту­а­ци­је ‒ не значе много, јер от­кри­ва­ју оно­ли­ко колико и пре­по­кри­ва­ју, оста­вља­ју­ћи грумен соли на дашку ветра.

Мисао с по­чет­ка ‒ о Србима и тузи ‒ из­го­ва­ра човек који током јед­но­ми­нут­ног су­сре­та ни на који начин не улива по­ве­ре­ње и премда је ре­че­ни­ца казана ви­со­ко­пар­ним тоном и са њоме би се овога часа по­и­сто­ве­ти­ли многи, она нема на­ро­чи­тог зна­ча­ја ‒ јер не значи то што ми­сли­мо да значи.

А ево шта би могла да значи: да је уну­тра­шња пустош, иако овде нужно по­ве­за­на са оним ко смо, за­пра­во про­и­сте­кла из сасвим личног не­скла­да који се код многих људи де­фи­ни­ше општим ме­сти­ма. Да би неко био тужан што је Србин, морао би прво да буде срећан што је Србин, па да се онда нешто ра­ди­ка­лно догоди ‒ на на­ци­о­на­лном плану ‒ што би прво­бит­ни став уру­ши­ло. Како се ништа ра­ди­ка­лно није могло до­го­ди­ти, већ се не­пре­кид­но догађа, ре­че­ни­ца с по­чет­ка нема снагу и није ау­тен­тич­на.

На­рав­но, један људски век до­вољ­но је дуг и рас­те­гљив да би у себе примио сва­ко­ја­ке по­ша­сти из пра­ве­ка, па наша патња не мора бити само из овог вре­ме­на, али наша снага да се патња под­не­се ‒ из нашег је вре­ме­на, јер сваком је дато да истрпи оно­ли­ко колико му се стави на нејака плећа. Стра­дње пре­да­ка мора бити део наше ег­зи­стен­ци­је, али не може бити део нашег личног терета, зато што је он увек са­мер­љив са нама, а не са уку­пном ег­зи­стен­ци­јом нашег народа. Бити Србин јесте тешко, али није нај­те­же, зато што би ‒ да је ово друго тачно ‒ било лакше да се буде неко други, а ми знамо да то не ваља, гле­да­мо суседе и при­ја­те­ље, са њима се по­кат­кад по­ре­ди­мо и иако нам се нешто тамо и свиди, тешко би било на том месту по­сто­ја­ти, а да човек сам себе не ра­за­пне.

Зато је кључ у ра­зу­ме­ва­њу туге у српству ‒ ин­ту­и­ти­ван. Онај човек није тужан, он је јадан, јер бити тужан у вези са било чим под­ра­зу­ме­ва до­сто­јан­ство, онда сла­бост и скру­ше­ност, а у томе нема не­при­јат­но­сти за друге. Сетимо се Исуса и вапаја за Богом.

Бити јадан дру­га­чи­је је стање. Јад своју душу једе и сасвим је сам у томе.