Има ли кога ‒ у контејнеру?

Градом кружи прича како један угледни професор и писац ‒ близу Славије ‒ голим рукама покушава да дохвати лименке пива из камене канте која се налази близу трамвајске станице. Недуго ровари по смећу, онда диже поглед нагоре и наставља путем којим је пошао, у издавачку кућу или на час.

Скоро сам избацивала стару кухињу и шут код оближњег контејнера, пре тога разговарала са Градском чистоћом како да се кабасте ствари што пре уклоне и не сметају станарима, међутим, нисам могла претпоставити како на моју старудију неће бацити око нервозне комшије, већ сакупљачи старих ствари. Док сам једнима говорила да се склоне и не дирају оно што сам изнела да се баци, други су из прикрајка мотрили и чекали моје одсуство како би урадили оно што су планирали први. До краја дана, а пре доласка Градске чистоће, остала је трећина мог смећа код контејнера. Скоро све је отишло гдекуд, трагови се по упеклом асфалту нису видели, остаци старе кухиње нестали су зачас. Слутим ‒ мада не знам ‒ како је главни крадљивац један старији господин који је пре неколико година живео у старом југу испред наше зграде и уверавао нас како је само привремено избачен из куће, да би ових дана био виђен у својим колима док обилази сиве лимене кутије по врућини.

Како је један господин који носи поцепану, али добро скројену и фину гардеробу постао луталица, и зашто угледни професор своју чисту руку гура у прљаво смеће? Можда овакво питање да поставим вама и себи ‒ зашто су контејнери постали оазе живота?

Одувек је било сиромашних људи који своју беду не умеју да сакрију, па се ‒ попут кашља ‒ лако откривају у позоришту или каквој свечаној драми. Идеја о једнакости или боље: социјалној равноправности утопијска је мисао која на трен умири разбукталу главу, али не доноси никакво добро, јер нас једи, постајемо свесни како никад нећемо постићи оно о чему маштамо. Једноставно ‒ неки су људи способнији да новац зараде или срећнији, па га увек имају, док други ‒ шта год чинили ‒ стоје у месту, под истом крошњом која пропушта кишне капи. Измиче нам правда или је не можемо досегнути, ко ће знати, свеједно, тако је како јесте, једнима добро, другима тешко.

Роварење по канти, ипак, није само знак да неко нема новца, већ симптом других недостатака, пошто професор факултета сигурно има у новчанику динар за пиво, а старац који вози југа ‒ поред бензина ‒ још нешто чиме може себе да нахрани, не гледајући у смрдљиво дно испод себе. Тако сметлиште постаје појило онима који су од нечег одустали или су се нечем страсно предали. Како год, оно на светлост дана износи човеково потонуће које се не крије, већ се обзнањује свима, да би сви други јасно видели о чему је реч.

Могло би да буде речи о томе како је наша спољашњост само украс, наша прича ‒ декор, а наше титуле медаљони које не служе ни нама ако не служе другима. Чула сам о професору ружне приче, никад се не диже прашина тамо где је све чисто. Можда тако унутрашња прљавштина постаје видљива кад више нема простора у себи да се складишти, па мора изаћи напоље, како се онај који ровари посвуд ‒ не би у њој угушио.