Допис о земљотресу

Стигао је слу­жбе­ни допис ‒ како да се по­на­ша­мо на радном месту у слу­ча­ју зе­мљо­тре­са. Текст је от­ку­цан на не­ко­ли­ко стра­ни­ца, ре­че­ни­це су на­пи­са­не у са­ве­то­дав­ном тону, једна за другом се ло­гич­но нижу, као да је зе­мљо­трес сличан не­стан­ку струје, па у тре­нут­ку кад тло почне да по­дрх­та­ва, треба остати при­се­бан, каже се и при­зе­ман, никако у бли­зи­ни полице с књи­га­ма или било какве друге полице, тре­ба­ло би се ухва­ти­ти но­се­ћег стуба, одмаћи се од стакла и про­зо­ра, дубоко дисати, не треба бежати јер први удар најава је другог или трећег.

У овом ‒ ипак крат­ком ‒ тексту зби­је­ни су сви па­ра­док­си наше ци­ви­ли­за­ци­је. Речено је да су зе­мљо­тре­си сва­код­нев­на појава и да их има на сто­ти­не, дакле, нису туђи нашој при­ро­ди, али неки могу да буду оштри и не­при­јат­ни, неки ‒ ра­зор­ни, због чега је важна ра­ци­о­на­лност упркос хи­тро­сти и зебњи. Читала сам зби­је­не редове, по­ку­ша­ва­ла да за­пам­тим упут­ства, чак сам за­ми­шља­ла си­ту­а­ци­ју у којој се при­ме­њу­ју све пре­дло­же­не мере и чинило ми се како је не­мо­гу­ће сле­ди­ти их у тре­нут­ку пре­пла­вљу­ју­ћег страха и не­рв­ног ра­строј­ства, зато што је једино чега је човек све­стан кад по­дрх­та­ва тло ‒ чи­ње­ни­ца да се нешто може обру­ши­ти на његову главу и да може по­ги­ну­ти.

При­ро­да је јача од човека и кад се она не­ми­ло­срд­но уз­врпо­љи, све наше хар­ти­је зачас изгоре у пожару, шта вреди што смо са­ста­ви­ли план и што знамо како ћемо ‒ кад зе­мљи­на утроба из својих пле­ме­ни­тих че­љу­сти почне с оним стра­шним ва­тра­ма, про­гу­та­ла би ко год јој се нађе близу; па ми и не знамо који су сту­бо­ви у кућама пот­пор­ни, кад се за­тре­се, нико више и не мисли на оно што је до ма­ло­пре имао у глави, све се за­бо­ра­вља, јер про­кљу­ча не­свест, изви­то­пе­ри се и наша утроба, живот за­дрх­ти, дуго се не смири.

Чини ми се зато како су наша умна деј­ства у овом свету ни­штав­на, чак и онда кад нам помажу да живимо боље. Овај допис писан је мирним тоном, сасвим ра­ци­о­на­лно, као помоћ у тре­ну­ци­ма веће или мање не­зго­де, али је ис­то­вре­ме­но смешан, пре­по­зна­јем у њему гро­те­ску, личи на неку добро на­сли­ка­ну ка­ри­ка­ту­ру којој се сме­је­мо, озбиљ­ни. Како можемо да будемо сми­ре­ни у часу који својом снагом пред­ви­ђа ка­та­стро­фу? Ако је упут­ство дато за мале зе­мљо­тре­се, онда оно није ни по­треб­но; ако је писано за ка­та­кли­зму, онда је састав смешан. У оба слу­ча­ја ‒ су­ви­шан је.

Међутим, шта нам је потребно, ако то нису упутства?

По­тре­бан нам је ин­стинкт, онај прави жи­во­ти­њски нагон који нас склања од лошег и гони ка добром. Он је морао бити усађен у сваком од нас јер и ми смо пле­ме­ни­те жи­во­ти­ње које су ‒ само ‒ вре­ме­ном при­ми­ле на себе по­себ­ност, па у тој љу­шту­ри већ ве­ко­ви­ма таворе, ми­сле­ћи како их не може затећи оно што је изван њи­хо­вог ис­ку­ства. Другим речима, ако на­пи­ше­мо упут­ство за сна­ла­же­ње у тре­нут­ку зе­мљо­тре­са, пре­жи­ве­ће­мо. А не морамо, ето, ту је квака, не морамо и ве­ро­ват­но нећемо, јер то што смо уми­сли­ли да при­ро­ду можемо да над­и­гра­мо ‒ смех је у со­пстве­ном зрцалу.

По­зна­то је да се зе­мљи­не тек­тон­ске плоче по­ме­ра­ју онда кад човек своје погане прсте умеша, можда је тако било више пута у нашој исто­ри­ји него што смо тога свесни, али и тад је она ‒ Земља ‒ по­ка­за­ла или по­ка­зу­је своју снагу док уче­ству­је у дивљој ор­ке­стри­ји наше по­себ­но­сти. Свако по­дрх­та­ва­ње тла знак је једног ‒ нешто није добро и оно се мора мењати, јед­на­ко као што су људске бо­ле­сти знак да на ду­хов­ном плану није све како би тре­ба­ло да буде, па као што је те­ле­сни бол чо­ве­ков са­и­грач и вредан са­го­вор­ник, по­ка­за­тељ да се не живи као треба, велики зе­мљо­тре­си си­гу­ран су знак да се земља гуши и да јој треба ва­зду­ха. Зато се не пише упу­ство шта радити кад на­сту­пи болест или немир тла, већ шта радити да до тога не дође; и ово је тешко, знам, али све што се деси једном, десиће се поново, док се не догоди оно што није на­у­че­но ‒ бедни смо под овом капом, још бед­ни­ји кад по­ми­сли­мо да није тако, а све се јасно види, за то не треба разум, по­тре­бан је ин­стинк голе жи­во­ти­ње која боса по стази тражи ута­ба­ни пут.

Осећам по­не­кад да смо толико на се при­ви­ли нат­чо­ве­чан­ски плашт и за­бо­ра­ви­ли јед­но­став­не ствари и истине. Со­ци­ја­ли­зо­ва­ли смо се, уз­ма­кли горе на ко­је­ка­квим ле­стви­ца­ма, про­на­шли лекове и ве­штач­ке руке, пишемо упут­ства и мапе, а никад у исто­ри­ји овог света ‒ чини ми се ‒ нисмо не­срећ­ни­ји и бо­лни­ји. Нама онда не треба упу­ство како зе­мљо­трес да пре­жи­ви­мо, већ како да на­ста­ви­мо да живимо кад он прође.