Карловачка гимназија

Звона силовито брује, не чује се рзање точкова по асфалту, ватромет јоргована расуо се по осунчаном тргу и благо бљеска у пролазнике. Из цркве излазе сватови, а у школу на крају пута улива се река ђака. У Сремским Карловцима блиста ‒ гимназија.

Радни је дан, и недеља, стари дрвени прозори широм су отворени, кроз мутна стакла види се Фрушка гора, зелена, надисала се дунавског ваздуха и шири се под небом свечано, а река протиче скоро бистра и чува доњи град. Гледам из дворишта фасаду, увек се прво види како се неко обукао, жуте су јој и тамноцрвене плоче, као кад лепа стара жена стави свечани кармин на лице, али умесно, да се не виде боре и сивкаст тен. Кожа се ‒ нисам то дуго знала ‒ лако згрчи и збије своју гипкост у ред или два, као што зид напукне на местима између редова окана, али се држи, стоји, и једва се слушалицама може опипати пулс и давнашњи ритам.  

Код улаза још увек виси старо звоно, оно које се рукама покреће, странци га фотографишу, мада данас не смеју, радни је дан, и недеља. У школу улазе весело забринути ђаци да напишу тест и покажу јесу ли читали дела књижевности или су се провукли кроз иглене уши, како се каже код нас у народу. Паркет не шкрипи, питам се, стубови су цели, степенице кружно воде на горњи спрат, у учионицу, на пример, где је још све старинско сем компјутера.

Стражарим, пишем, па записујем, прегледам тестове, само ћутим ‒ и слушам чега је све било давних дана и још га има, у ровитим наслагама старине по ходницима, свугде, као да се чује једино оно чега је било некад. Кад се уђе у чувену гимназију, не може се ући било како, не складишти се у фиокама само једно време, не, сложено је свако које је прошло кроз нас, а ми остали после њега. Гледају нас са зидова Доситеј, Вук и Његош, на фресци Свети Никола, реч да изусте тихо.

Спустим се у зборницу у приземљу, нема Берчека, нема ни оне мале змије на столу, филм је ‒ ето, видите ‒ оживео ову кулу, а она градић. Шта би Карловци да једном годишње хиљаду ђака не дође у ову школу и шта бисмо ми да нас они ‒ ђаци ‒ не подсете да дођемо? Јадиковали бисмо како у цркву још само сватови пођу, а у школу туристи, недељом, али данас им је улазак био забрањен, јер ученици су били главни глумци и сем понеког који је покушао да препише, сваки је играо важну улогу и није био оно што иначе није.

Ученици су из различитих делова Србије тражили оштру оловку да подвуку стих, грицкали су нокте што се не могу сетити неке фигуре ‒ метафоре у алегорији ‒ и грумен зноја спао би с чела кад су се, на тераси дворишта, проглашавали победници.

Нико од њих неће студирати србистику, питам их зашто се онда такмиче, кажу да воле књижевност, то им је хоби, желе да буду образовани, али морају да изаберу нешто боље, од такве се љубави не живи.

Гимназија је лепа ‒ размишљам док излазим ‒ у сваком њеном кутку могла би се испричати прича, човек понесе са собом своју тестерицу и лењир, па мери свет што је упио у себе, по храпавом тлу меку земљу наноси, кашљуцне, загрцне се у дубини јако, па на површини испљуне камен ‒ окоштао, тврд и свиреп, као да се ослобађа терета, кожа се зацрвени, набубри со, и просветли га свод, можда небески. Не мора увек бити како се каже, речи имају стотину значења, а дела су реткост. Чинимо ли ишта док се пред нашим очима догађа ‒ чудо, или само раменима правимо ваздушасте покрете? У једну од настаријих српских школа, можда и најлепших, сваке године дође хиљаду ђака да се такмичи, а нама је тог јутра тешко ‒ и очи да отворимо.