Који ћете филм гледати?

Како би се некоме ко није седео у биоскопској дворани могло препричати крцкање ораха и звекет есцајга у летњој старинској кухињи коју једва да крајем јула осветљава сунце? Никако, зато што се тихи звуци опиру жамору и ретко их се ко сети док другом препричава шта је на филму видео, али ‒ да ли се само мени чини како је исто и са идејом филма, те да код многих угледних редитеља данас идеја измиче не зато што није запамћена, већ зато што није препозната.

Уметност је одувек пратила живот, била му ненаметљиви сапутник, и писано је много пута ‒ како је у атару једног, слично бива и код другог. Другим речима: док је време споро текло, писани су дуги романи, откад се оно скратило или убрзало, све бива инстант, јер се нема времена за спорије. Међутим, у последње време неретко се праве дугачки филмови који исцрпљују пажњу и ломе вољу, током чијих пројекција се уздише и заспи, па се чују шкрипава колена и протежу се ноге, а све зато што се гледалац не сналази у оном што види и не разуме шта гледа.

Човеково поимање света углавном се збива у сликама, нарочито данас, и наше тачке ослонца у свему оном што нас окружује прво су визуелне, те је зато филм ‒ а пре њега цртеж или слика ‒ велико слово уметничке азбуке. Утолико је наше сналажење у том простору скоро интуитивно, није му неопходно предзнање, јер је укорењено у наше биће попут ненасликане мапе, захваљујући којој се успешно оријентишемо свукуд, и кад падне сутон.

Не назрети вишу идеју филма или не успети разоткрити за чиме је редитељ заправо трагао непогрешиво сугерише како се он у дириговању својим оркестром није снашао, те је у својој глави имао једне ноте, а изрекао их у сасвим другом облику, јер како другачије објаснити бескрајну репетицију скоро истоветних сцена и осећати немир у којем се губи време, у којем ничег другог нема до жеље да се разуме у шта се гледа и због чега је платно разастрто.

Последњи филм у низу који је истањио моју пажњу и пролио гнев био је фестовски француски маратон о справљању разних кухињских ђаконија које су на почетку мирисале на свеже тесто и убране мокре шпаргле, али како су минути одмицали крају, храна је постајала безукусна и супротно називу филма била ‒ без укуса љубави. Француски језик је питак и леп, отмена Жилијет Бинош не бира глуму у лакрдији, напротив, њен лик запрепасти и добре духове, због ње се гледају филмови, па смо тако и овај изабрали, и мучили се скоро два и по сата, порађајући наду како се иза необичне радње и кулинарства крије затомљени смисао и ми ћемо га угледати пре него се упале светла…

… а светла су се упалила и ничег није било, сем осећања празнине и изгубљеног времена.

Овај филм и многи други филмови који се могу погледати у последње време супротстављају се данашњици дужином, чини се као да црпе гледаочеву снагу и провоцирају његово стрпљење, с правом, постављајући смислено питање ‒ може ли се озбиљном уметношћу занимати неко чија је пажња малено палидрвце? Али ако се такво питање постави и ако се претпостави да је одговор одричан, онда се мора дати смислени садржај ономе ко је спреман да се уметности посвети. Не може се одшрафити голема филмска апаратура, позвати велики глумци, угостити публика, и не рећи ‒ ништа. Не би уопште требало тако снажно замахнути, изложити се свету, привући његову пажњу, а онда је изиграти, јер је пажња кратка и својом би фрагилношћу могла бити осветољубива.

Данашња је филмска сцена ‒ а тако и свеколика уметничка ‒ препуна бајковитих реквизита, но сасвим скромна у погледу своје симболичке раскоши. Да би се било каквом појму могло подарити друго и другачије значење, прво се мора издужити и о њему се мора мислити, француски песници би рекли ‒ треба да се упосли машта, а машта се тек помало ослања на овај свет, из њега израња и гради свој сопствени, пркосећи му до те мере да стварност изобличи до непрепознавања.

И у том непрепознавању крије се кључ препознавања уметности. Од нечег се удаљимо да бисмо му се приближили или ‒ од стварности се одмакнемо да бисмо је издалека сагледали каква она јесте, па јој даривали све оно чега у њој има и ваља јој вратити.

Како се онда у француском филму сакрила идеја иза раскошних сцена у којима су се справљали деликатеси? Није се сакрила јер је није ни било, а није је било зато што је наступило доба ефеката а не суштине. Редитељи ‒ данас ‒ као и вазда, морају од нечег да живе, те бирајући између безидејне раскоши и чудновате далековидости, изабиру прво, јер су ‒ полазећи од слике ‒ нажалост, на слици и остали, па заборавили како слика не мора да има тон, али мора имати дубину или своју метафизичку запремину. У супротном ће брзо нестати или ће бити заборављена, ни налик филмовима у којима ничег нема, ни боја, ни продорног звука, сем ‒ озбиљне уметности и духовног прочишћења. Као у Острву.

Ново нам Острво треба.

КОЈИ ЋЕТЕ ФИЛМ ГЛЕДАТИ? (БИЉАНА КОВАЧЕВИЋ)