Геометрија пада

Није тешко бити пророк. Довољно је бити песник или размишљати о томе ‒ у шта је човек данас најдуже загледан. На ово питање одговор је веома једноставан зато што је скривено само оно чега нисмо свесни. Све друго постало је јефтина, чак доступна роба, чија је вредност потрошена пре него смо се и запитали колико би могла да кошта. Дакле, оголили смо се пред светом, не скривамо да нас је модерна технологија одушевила својом надљудскошћу, огледамо се у стаклима непробојних екрана и онда сасвим логично ‒ искључујемо све оно чега у екрану нема. И премда се у виртуелном свету могу срести тек савршене идеје о људима, јер то нису посве живи створови ‒ недостаје им душа непреводива у бинарни код ‒ модерна технологија понеговала је људску слабост и оскрнавила је ауторитет.

Тријумф очигледне и опипљиве слабости није се догодио нагло, или се можда није ни догодио, одувек је био ту, присутан, са нама. Изумитељ екрана ‒ познајући психологију људи ‒ дозволио је да се распламса оно чега су људи у цивилизацијском краху жељни, а то је да не буду више таоци врлине, већ чистог нагона и да се врате почетку и пећини. Занимљиво је посматрати куда иде физички ход, како се до свих тачака долази на точковима, ретко пешке, те су мишићи атрофирали заједно с прстима руке: предвиђа се да ћемо се у будућности рађати с двама прстима, сви други биће сувишни. Неретко се и говори о томе како је наша цивилизација достигла врхунац још у античко доба, те све што је следило после ‒ био је антиклимакс или повратак на почетак круга, чак прапостојбину. Круг је наш геометријски облик, писала је у свом есеју Исидора Секулић, налазећи да се из њега не може изаћи, јер је дејство центрипеталне силе једина константа.

Зато све невоље којима сведочимо у нашем веку нису тек самовоља појединца, већ договор заједнице. Људи су се ‒ можда чак прећутно ‒ усагласили са тиме да је тешко гледати навише, роматичари ће рећи у небо, да сваки напор ствара несавладиви умор и да се пажња мора преусмерити на доле. Зато екрани увек јесу ‒ доле, надохват руке, да се не мучимо.

Но зашто је таквом новом реду сметао ауторитет или pater familias? Ако претпоставимо да је ауторитет ‒ фигура оца или неког ко је симболички на његовом месту, онда је он увек изнад нас, у оправданој хијерахији која својом структуром омогућава постојаност система. Међутим, да би такав устројени систем функционисао, човек који се ауторитету повинује дуго пребива у дијалогу са оним ко је изнад њега, јер тако чува однос. Дијалог о којем и Жарко Видовић пише ‒ подразумева да се други види и његово присуство уважи, те да се често буде будан, можда и на опрезу, како се не би грешило, јер нас упорне грешке могу коштати тога односа. Зато се вољени отац некад избегава или се његове речи чују као притисак ‒ да се увек нешто мора чинити.

А тешко је чинити ишта кад нас ретко шта споља зове ка себи, сем мртве пажње коју је најлакше упослити. Док прсти круже по екрану уређаја, дешава се тиха радост ‒ и иронија ‒ све док се не ослободимо кратких, чак бесмислених садржаја. У таквом амбијенту човек је ‒ премда тога не мора бити свестан ‒ симболички поништен, јер њиме руководи уређај, а да би постао његовим власником, наредбодавцем, он се, логично, ослобађа погледа увис, ка оном што је веће од њега. Заправо парадоксално, оно што је мање и слабашно ‒ постаје новим узором. Више се не може поднети да се буде јак и витез ‒ ово није време витештва ‒ па се бира малени, узани пут као једина стаза којом се може кретати.

Може се рећи да је технологија деценијама табала свој пут не би ли крадомице заробила човека, зашто би и било другачије ако се има у виду очигледни циљ? Међутим, занемарује се други а паралелни пут човека, који је допустио да се ово догоди, јер је и сам у томе процесу учествовао. Он се није побунио, није пристао да се не сложи са оним што види, већ је скоро прижељкивао тај виртуелни пејзаж у којем ће бити допуштено ‒ да не ради ништа.

Осврнемо ли се око себе, заиста се углавном не ради ништа. Тежачки посао одавно је реликт прошлости, човек се усидрио на једном месту, врло мало се креће, мисли су му споре, чак недуховите, уопште ‒ пребива у свом непостојању и угађа својој лењости, верујући да се заправо ништа не може учинити, понављајући исте речи с почетка Бекетове драме. И ако не порекнемо идеју да се по свету кружи, онда је на почетку тог света мислећи човек пожелео да нешто створи, па је стварао, а онда се уморио, и престао је с тиме. Створивши своју замену, робота, или технологију, изрекао је пред Богом истину о себи ‒ да није више кадар да учествује у креацији и да се потрошио.

Наш човек, онај што га срећемо док улицом прича сам са собом или пак нема ниједне мане ‒ ретко да разговара и са ким, а рекао би, без друге помисли ‒ да му разговор недостаје. Одбиће савез, биће индивидуа, али ће тежити заједници и патиће за њом. Речју: остаће располућен између свога корена и своје ломљиве гране, јер није саздан да буде сам, а приморан је да буде. Његово је биће расточено као меки восак, разлива се, али недостаје посуда која би топлину обузела, чак укротила и дала јој смислен облик.

Зато онда не чуди где се свих ових дана налазимо. На раскрсници света, или поново у пећини. Породица је постала место отуђеника, а школа ‒ као њена десна рука ‒ велика играоница у којој се не сме изрећи скоро ништа. Мора се ћутати о свему, јер ако се једном у речи погреши, дете ‒ и касније човека ‒ нико неће моћи утешити, јер кад се поништи отац у структури групе, поништи се и мајка, и свако ко би благонаклоно и поштено гледао на дечји свет. Свет је, уопште, постао земља која подрхтава, која слути да ће се њена утроба већ сутра погордити и ако се не смири ‒ човек ће бити неутешан, а онда ће се распасти као што се то већ једном, без Другога, догодило.

Текст је ексклузивно писан за Културни додатак Политике. Није допуштено његово преношење.