Нездрави почетак школске године

У про­шлом веку на једној пси­хи­ја­триј­ској кли­ни­ци спро­ве­ден је не­о­би­чан ек­спе­ри­мент: углед­ном на­уч­ни­ку који се за­ни­мао схи­зо­фре­ни­јом под­мет­ну­та је група ис­пи­та­ни­ка. Они нису имали си­мпто­ме по­ре­ме­ћа­ја лич­но­сти, били су здрави, али су се по­на­ша­ли као да су бо­ле­сни, тру­де­ћи се да про­ве­ре ‒ има ли наука јасне кри­те­ри­ју­ме према којима утвр­ђу­је при­су­ство неке ано­ма­ли­је или не. Код свих глу­ма­ца утвр­ђе­на је схи­зо­фре­ни­ја, отво­ре­ни су кар­то­ни и пре­пи­са­на је те­ра­пи­ја, а кад су сви до једног при­зна­ли да њихово по­на­ша­ње није ау­тен­тич­но, научни про­је­кат је обу­ста­вљен и његов аутор јавно осра­мо­ћен. Не­дво­сми­сле­ни за­кључ­ци су из­ве­де­ни: пси­хи­ја­три­ја често види оно што жели да види, а не оно чега за­пра­во има и што је ту.

Овај нас ек­спе­ри­мент није на­го­во­рио да окре­не­мо леђа науци, на­про­тив, већ да оно што из њених си­сте­ма про­ис­хо­ди ‒ до­бра­но про­у­чи­мо и видимо: слаже ли се с исти­ном или не.

Већ не­ко­ли­ко дана ‒ горко и гласно ‒ про­у­ча­ва се до­ку­мент који је на адресе свих српских школа стигао из на­дле­жног ми­ни­стар­ства. Тамо су на­пи­са­не смер­ни­це како за­по­че­ти нову шко­лску годину, а пошто је она у јуну нагло пре­ки­ну­та, у до­ку­мен­ту се дају упут­ства како да се тај прекид на по­чет­ку се­птем­бра у сећању от­кло­ни, ако је могуће ‒ про­пу­ште­но на­док­на­ди, а уче­ни­ци врате на добре ко­ло­се­ке. Пре­дла­жу се ра­зли­чи­те теме које по­др­жа­ва­ју при­ја­тељ­ство, дру­же­ње и са­о­се­ћа­ње, а скоро сасвим за­бра­њу­ју оне које могу иза­зва­ти било какву не­ла­го­ду или немир у души основ­ца или сре­дњо­шко­лца. Украт­ко ‒ пре­по­ру­чу­је се опре­зан ход по јајима, да се неко, слу­чај­но, не би раз­би­ло.

Зашто наше колеге у на­дле­жном ми­ни­стар­ству верују да се уче­ни­ци лако могу раз­би­ти, те је с њима не­о­пход­но па­жљи­во радити? Откуд не­о­сно­ва­на прет­по­став­ка да су они ло­мљи­ве фигуре чија се крхка грађа тешко може са­чу­ва­ти до не­у­зне­ми­ра­ва­њем? На крају ‒ због чега се мисли да су наши уче­ни­ци бо­ле­сни?

Један пси­хо­лог, не пси­хи­ја­тар, из­ре­као је сво­је­вре­ме­но речиту мисао ‒ оном који држи чекић у руци сваки ће пред­мет личити на ексер. Слав­ном, па осра­мо­ће­ном пси­хи­ја­тру сваки је човек патио од схи­зо­фре­ни­је, јер је његов чекић у руци био тог облика и сем овог по­ре­ме­ћа­ја лич­но­сти ‒ он ништа друго није могао да види. Зашто је тако? Зато што они који ис­тра­жу­ју, спро­во­де ек­спе­ри­мен­те или за­го­ва­ра­ју одре­ђе­ну по­ли­ти­ку ‒ увек полазе од иде­о­ло­ги­је која мора бити њихово сту­би­ште, јер уко­ли­ко би је се од­ре­кли, пред светом би при­ка­за­ли своје сла­бо­сти, а онда и ни­штав­ност функ­ци­је на којој су. Уко­ли­ко би ‒ дакле ‒ пси­хи­ја­тар уста­но­вио како међу осу­мњи­че­ни­ма има и здра­вих, његова би улога била про­ме­ње­на, а тиме и његов значај. Он више не би био важан нити по­тре­бан.

Шта би се до­го­ди­ло кад би они који доносе ре­ле­вант­не одлуке у српској про­све­ти по­ве­ро­ва­ли како су наши уче­ни­ци здрави и како им уместо успа­ван­ки и лаких за­да­та­ка ‒ треба снага која ће их уз­др­ма­ти и про­бу­ди­ти, и по­ка­за­ти им светли пут? У том часу ‒ сасвим је из­ве­сно ‒ су­о­чи­ли бисмо се с бо­ле­шћу на­дле­жних ми­си­о­на­ра и њи­хо­вом не­спо­соб­но­шћу да се са здра­вљем носе. Поред бо­ле­сни­ка или уо­бра­же­ног бо­ле­сни­ка здрав човек се раз­бо­ли, тмина у ат­мо­сфе­ри једе светло ткиво и лако се деси да услед кло­ну­ћа потону и они који то нису на­ме­ра­ва­ли.

Уко­ли­ко бисмо пошли од прет­по­став­ке да је наш про­сеч­ни ученик спо­со­бан да на­ста­ву озбиљ­но прати, по­ста­вља сми­сле­на питања и решава ко­мпли­ко­ва­не за­дат­ке, онда бисмо и ми морали бити кадри да озбиљ­но држимо час, умемо да од­го­во­ри­мо на сми­сле­на питања и сами будемо спо­соб­ни да ре­ша­ва­мо за­дат­ке које смо задали. Овако ‒ ли­ша­ва­ју­ћи их сваке здраве озбиљ­но­сти ‒ ми себе ли­ша­ва­мо да се с њи­хо­вом озбиљ­но­шћу су­срет­не­мо, јер не знамо што бисмо с њоме. Дечја или адо­ле­сцент­ска љу­бо­пи­тљи­вост на­ме­ште­на је тако да свет ис­пи­ту­је и про­ве­ра­ва, да му се при­бли­жа­ва и отима, да га кроти по својој мери и у складу с њом ‒ на­ди­ла­зи и уса­вр­ша­ва. Млад човек жељан је свега оног што је на­пи­са­но у добрим књи­га­ма, али што неће увек читати, већ ‒ про­жи­ве­ти. И уместо да мла­до­сти широм отво­ри­мо врата и будемо учи­те­љи који ће је по­ду­ча­ва­ти како да рукује оним што иза врата за­тек­не, ми та врата за­тва­ра­мо, кључ бацамо, а пред прагом оста­вља­мо кору хлеба и мало брљаве воде, да се нађе у жеђи.

Ко год је ‒ чи­та­ју­ћи допис на­дле­жног ми­ни­стар­ства пред по­че­так нове шко­лске године ‒ по­ве­ро­вао како је допис на­ме­њен ње­го­вом ђаку, пот­це­нио га је и пре­ћут­но се сложио с пси­хи­ја­тром који своје бо­ле­сти лечи ‒ тако што све друге про­гла­ша­ва не­здра­ви­ма.

Ко год је љут зато што га уче да не буде учитељ, већ лекар бо­ле­сно­ме ‒ оздра­вио је, а са њиме ће оздра­ви­ти и његов ђак.