Писмо П.

Уважени П.,

Гледам вечерас један филм у којем ‒ за време Другог светског рата ‒ клуб читалаца пише писмо младом писцу и позива га на дружење у Лондон, тамо ће читати одломке из његове прве књиге и јести бљутаву питу од коре кромпира. Прво писмо ‒ а било их је још ‒ постаје спона између два света и позив за сусрет.

Ја сам одувек ‒ не знам зашто ‒ писала писма како бих ставила тачку на крај дуге и нечитљиве реченице, тамо где се издалека видело неколико тачака, можда и зарез. Па зато и вечерас ‒ нећете ми замерити ‒ пишем, јер писање је попут крика, да се душевна бол одагна, знате то и сами, тело умири и све наново постане хомеостаза.

Не знам о Вама ништа. Ово малено знање што се у кошарици замрсило више личи на недовршено плетиво него на ишта друго, кад гледам у њега, видим линије и боје, али облика никаквог нема и сад већ знам ‒ неће га ни бити.

Али шта сам видела још онда, Бог да ме пита, не знам, можда доброту коју бисмо да видимо свукуд, иако је нема, па ми често недостаје. Данас говоре ‒ нарочито у психолошким наукама ‒ како су то пројекције, а ја кажем: па шта и ако јесу, није ли боље у људима видети добро него нешто друго, не усудим се рећи зло. Нека смо и гледали у миле очи, све и ако оне то нису, можда су наше, и моја душа изван мене.

На трен сам се занела, добри П., сад је то већ прошлост, помислила како стојим пред дивом и његовом снагом, а она ће некуд поћи, јер снага корача, она не мирује и не стоји, тешко јој је само ‒ саму себе да поднесе. Учинило ми се да Ваши кораци ‒ попут Ваших стихова ‒ копља ломе и гледала сам кратко у чудесан призор с дивљењем, као кад, понекад, прочитам неку Вашу песму.

Учинило ми се још ‒ и да сте видели моју поезију, да вам се сасвим мало свидела и да сте пожелели да је читате, али сад знам да је то била још једна пројекција и да некад из позоришта или биоскопа ‒ свеједно ‒ треба изаћи и видети стварни свет.

У тој стварности нема песме, ретке су и Ваше, само понеки спасен ред као окрајак хлеба после дечје ужине; и чежња за оним што се из утробе дозива, данима, само што то нико не чује, јер нико и не жели да чује.

У тој стварности Вас ‒ нема. Постарали сте се тако да буде и помало Вам на томе завидим, јер сте се ушуњали у нечије срце, а онда крадомице изашли да Вас нико не спази, да не каже како Вас је видео ноћу док сте се прикрадали невисоком балкону. Стојите ту где јесте, неупрљани, вешто се играјући свиме као речима, остављајући понеког читаоца с питањем: шта значе ове риме и ови стихови.

Да сте ми одмах рекли како је све празна метафора, ја Вам не бих сметала. Овако: бежим, па Вам се на трен примакнем, онда опет утекнем; после писма поседећу још мало на каменом степеништу, запалићу цигарету ‒ иако не пушим ‒ и гледаћу у Вас, премда ме не видите, казаћу Вам: која се реч највише римује с мојим именом?

Ви ћете ћутати, јер Ви и не знате како се зовем.

Срдачно!

Б.