Свилени маскулинитет

Била сам дете, не знам колико сам могла имати година, две или три, проводили смо споре летње дане на каменој тераси викендице близу мора, играла сам се ‒ причали су ми ‒ и наједанпут се заплакала, па да ме умире, дадоше ми парче јабуке, а ја уместо да се смирим, почнем се гушити, комадић ми запне за грло. Мама, бака и тетка ‒ пребледеле ‒ стану викати татино име ‒ Вељко, Вељко ‒ паралисане и уплашене, а он, видевши да се збива драма, дотрчи, у трен ме узе за ноге, преврне наглавачке, удари снажно по леђима ‒ да испљунем парче црвеног воћа и продишем. Спаси ми у тренутку живот.

Данас ‒ кад год помислим на овај немили догађај ‒ схватим колико је Вељко био одлучан и храбар човек, мој отац, руке су му морале тад дрхтати, срце је лупало ‒ јако, али је инстинкт превладао, дечји вапај покретао је све његове жиле, удахнуо је снажно, можда несвестан да ме може изгубити, па ми је поново живот подарио, као мајка ‒ први пут.

Питам се дуго и нисам сама у тим умним превирањима ‒ зашто су ретки људи попут мог оца, који се усуде учинити оно што се мора, а нико неће. Да ли је Вељко био изузетак, чудо природе, ни-налик-човеку, редак горостас, или се само време преобратило, па су данашњи хероји ‒ мекушци и бескичмењаци? Ако се време променило, како је могуће да ја ‒ из овог времена ‒ у сећању брусим сцену из оног и призивам прошлост као спасење? Шта то сада и овде ‒ не ваља?

Озбиљна истраживања показују непријатне чињенице: на општем плану ‒ дакле, не само код нас ‒ дешава се донекле необјашњива ерозија маскулиности или другим речима: мушкарци постају немужевни и оспипају се њихове традиционалне мушке карактеристике, они су све ређе предводници свога крда, све ређе им се чује снажан глас и све су мање истрајни у личним наумима. Они не постају жене, како неки иронично воле да кажу, већ све мање бивају мушакрци ‒ снажни, како им је природа наменила, и одлучни, како каже Бог.

Често разговарам с девојкама и младим женама и многе говоре исто ‒ мушкарац се данас појави на трен, обаспе те пажњом, подвали стотину комплимената, а онда нестане, јер не може се одмаћи даље од површине прозаичног заноса, у њему нема никакве страсти, он је можда и сам себи довољан, те кокетира да би задовољио своје егоистичне нагоне, а остао далек другима, какав је на почетку био и какав је отпочетка желео да остане.

Зашто је онда ‒ бар се тако чини ‒ мушки идеал: остати неупрљан и туђ жени? Да ли је по среди нека нова врста чедности која се плаши сваког конфликта и иступања што може донети тешке мисли и кајање? Јесу ли мушкарци ‒ данас ‒ постали сновиђење и утвара, идеја која се не да обухватити, јер непрестано измиче? Или да питамо овако: од чега мушкарци заправо узмичу?

Лакомислен одговор могао би да буде ‒ страх су им у кости напабирчиле страшне жене које се понашају онако како би требало они да се понашају: оне заводе ред, постале су доминантне и гласне и не дају никоме преда се. Не допуштају ‒ попут Милице дјевојке ‒ да их обузме смиреност и смерност, већ вриште и страшним гласом севају. Повлачење је тад сасвим логично и дефанзива ‒ ћутање ‒ чини се као најсмисленији одговор.

Међутим, да би нешто грмело, мора се створити олуја и ковитлац, морају се ваздушни таласи узјогунити тако да је пражњење у атмосфери једини логични исход код којег је хармонија немогућа, она се тек мора досегнути. Тешко је утврдити јесу ли жене пожелеле да буду мушкарци онда кад су мушкарци још увек били маскулини или је њихова бука реакција на њихово повлачење. Речју: ко је крив или одговоран за то што су се снаге прекомбиновале или је можда реч о нужности, неминовности у вртлогу времена?

Како год, данас пате сви: жене јер им недостају чврсти ослонци, а мушкарци јер их траже једино у другима. Због тога је мало задовољних људи, и из свога атара вири се у туђе као да је тамо Бог-зна-шта.

Мало шта може да буде кад је на сцени игроказ, с луткама скривеним иза непровидне тканине. У тој причи Вељка ‒ не знам зашто ‒ никако не могу да пронађем.