Возим се скоро аутобусом број двадесет и шест. На једној станици улазе мајка и ћерка, говоре на другом језику, не разумем сваку реч коју кажу, али примећујем да су веселе, девојчица је обучена у лепу светлу хаљину, плава коса везана је у реп. Њих две чаврљају, један човек понудио им је да седну, било је места. Мајка наставља да стоји, ћерка је села, загледала се у даљину кроз прозор и на разговетном српском језику почела да пева Химну Светом Сави.
Овај необични догађај који је на трен заличио на скаску побудио је у мени различита осећања ‒ понос и самопрекор. Дивно је чути како се пева ова велика химна, али зашто се то не чује од неког из мога рода, већ је у овој причи такав неко странац?
Недавно ме је питала моја ученица којој српски језик није матерњи ‒ зашто се ученици овде не труде више, зашто често не уче преко оног што морају, јер су у највећем напону снаге и кад ће ако неће сад? Рекла сам јој, а да нисам знала да то може бити одговор ‒ њихови су родитељи уморни.
Овај умор није умор појединца, није чак ни једне породице, он је умор једног поколења које је стасавало у доба кад је брушено све оно што је данас отупело, док је политика простирала свој плашт у јавном простору да се од њега не може дисати.
У последње време ретко с ким могу да причам о Косову и Метохији. Најстарији уздишу и не кажу ништа, они чије су године око пензије обично се понашају као да је та тема истрошена и не вреди се њоме бавити, док њихови наследници ‒ сем понеког ‒ моје отварање ове компликоване шаховске табле разумеју лично, не идејно; сви људи који су однекуд избегли саосећају с патњом несрећног народа на југу.
Нисам сигурна да разумем шта се догађа, а нешто се озбиљно догађа. Како уопште да се разуме игнорантност према темама које нису у вези са нашим личним опредељењима, већ са ‒ звучаће грубо ‒ опстанком нашег народа? Другим речима, зашто се поклекло у оном што ће буквално и на симболичкој равни одлучити о нашој судбини?
Чини се да је умор једног ланца генерација рефлексија њихове духовне лењости чији су корени у политичким и друштвеним покретима прошлог века. Друга половина двадесетог века у овом делу света била је попут разломљеног стакла, сваки делић био је пред пуцањем, и пуцао је, ломио се у парампарчад. Многи људи доживљавали су те дане као да их неко отима од живота, а њих баца немилице у смрдљиви понор из којег човек није могао да изађе неукаљан. То време остало је у ружном сећању, исцеђени су сокови и остало је само опоро уље на којем је могло да се под светлошћу петролејске лампе скува чај. Они што су имали струје били су доушници и њима данас није ништа.
Али већини нешто јесте. У психологији је познат механизам потискивања, све непријатно се скрива од очију како би мање потресало својом снагом. Тако је и овде можда реч о истом, да Косово и Метохија не може да буде тема, јер тешко је причати о страдањима и поразу. Међутим, да ли је овај умор легитимно оправдање за летаргију којој сведочимо или је ‒ понављам ‒ у питању општа лењост која није од нас, она је стара колико и први цртежи у пећинама?
Лењост је инерција, стање духа у којем се, према свим физичким законима, не може преживети. Ипак, ако се са лењошћу живи, то значи да се подразумева да ће неко други урадити све оно што ми не можемо или не бисмо хтели. Тако лењи људи траже од других да им они плаћају рачуне, да купују храну и да их штите, јер нису у могућности или за то нису способни. Траже и да неко у њихово име чита и разуме прочитано.
Ова позиција чини се прихватљивом кад смо уморни, али не можемо стално да будемо уморни. Од физичког замора човек се одмара сном, од психичког тако што се релаксира неко време и напуни батерије. Шта би онда био константан замор? Стање у којем се нема воље за животом, у којем се привидно постоји, без назнака оздрављења.
Ако су се у мени и ускомешала осећања док сам у аутобусу слушала Химну, ипак је преовладала радост. Ови стихови не би се певали да нису лепи и разумљиви, а оно што их чини блиским сваком човеку јесте дубина речи ‒ један светац већ вековима држи на окупу своје стадо, а оно му се у љубави диви. Тај међуоднос исуњава га снагом и чини полетнима у тренуцима клонућа. Зато ми се чини да је умор ‒ упркос снази која се на тренутке угаси ‒ недопустив.
Моја учитељица једном је рекла, кад су завесе у учионици затварале поглед ка сунцу ‒ растворите ову таму, биће је довољно једном кад не будемо живи. Данима су ме узнемиравале ове речи и данас мислим да су делимично тачне ‒ биће у смрти мрака, тачно, само ако ‒ док смо живи ‒ пре времена дигнемо руке од светлосне белине и крста.