Животне истине врло су једноставне. У њима нема много приче. У њима се дише, или се престаје са дисањем.
Данас смо минутом ћутања одали пошту нашем ученику другог разреда који се у недељу ујутро ‒ није пробудио. Заспао је после радне недеље и суботњег фудбала у постељи да се одмори. Мајка, наставница музичке културе, чекала га је да заједно доручкују. Онда је морала да сачека хитну помоћ, полицију и погребно предузеће. Данас чека среду и сахрану свог сина, а после ње ће и своју, сваког дана, тихо.
Почели смо да ћутимо; или сам ја почела више него раније да ћутим, речи су некад сувишне, оне нису појашњење ствари, нису чак ни изблиза оно што бисмо могли да помислимо да се деси кад их изговоримо.
Иза нашег ученика остали су други ученици који су у понедељак дошли у школу обучени у црно, полажући цвеће на место где је седео њихов друг. Сутра неће доћи у школу, иду на гробље први пут, чекају среду.
Шта да им кажемо ‒ да је човек смртан, па срца стају с куцањем, треба се исплакати, наћи утеху, живот се наставља, полако, све ће бити у реду?
Ништа није добро и ништа није у реду. То што смо смртни не чини нас отпорним на смрт, не чини да мислимо на живот новог века више него на овај час, јер као што не знамо хоће ли сутра бити сунца, тако не знамо хоће ли наша вера издржати притисак времена и хоћемо ли поверовати пре него одустанемо да се скрушено помолимо. Срце престаје да куца, али оно не треба да стане у грудима дечака који страствено игра фудбал, јер ако његово срце стане, како ће моћи да куца у грудима свих других? Плакаћемо, ученица данас каже како јуче није престајала, спрема се за опело, никад тамо није била, сутра ће покушати да дође у школу и покушаће да буде достојанствена; кажем јој да је живот, ипак, утеха, наставља се, остају лепа сећања, оне ме гледа тужно и нешто се пита или ме само гледа без речи, уплашена, једва да задржи јецај, треба да пође на час, да настави где смо стали, а чујем како је све стало.
Чујем и себе ‒ утврђујемо разлоге ове боли; можда је у нашем телу нешто што нисмо на време препознали, могли смо се преобразити у лек, да преживимо, па да не плачемо и да нас не гуши, а то је варка, говоримо зато што не знамо ништа.
Истина је врло једноставна. Треба да се утишамо, заћутимо, то што осетимо биће све што имамо и са чиме живимо, док се и ми једног јутра ‒ као Милош ‒ не пробудимо.