Ево једне досадне реченице – кад се књига чита, кроз написани текст иде се у два правца, хоризонтално и вертикално. Хоризонтално се препознају речи и њихово значење, да кад нас неко пита “о чему се ради”, умемо да одговоримо. Вертикално се иде навише. Шта значи то што смо прочитали?
Вечерас читам како су две јавне личности изрекле своје неслагање у вези с Београдом – на полигону књижевности. Поменуле су Балзака и његовог Ежена де Растињака, који стојећи на оном брежуљку надомак Париза, каже Паризу да је сад ред на њих двоје. Један од саговорника одговара на ову успоредбу (први га је упоредио с Растињаком) – одломком из романа “Људске комедије” – да је Париз био блатњав и никакав, те овај обрачун с њим произилази из тог искуства, одлучује да се можда освети раскоши која прикрива духовну беду и велике људе сахрањује у мраку, а ништавне сенке обасјава.
Хрватски новинар – учесник у поменутом дијалогу – прихватио је саговорниково поистовећење с француским јунаком и тиме образложио свој суд о главном граду у којем су свугде само беда и чамотиња.
Поштовани новинару, нисте далеко од истине кад кажете оно што је у вашем тексту написано, али сетите се Растињака још једном, он своје оштре речи изговара граду који му је украо идеале, вољу да живи морално, како и треба млади студент који стреми поштеним циљевима. Он има право да их изусти, јер је у Паризу стасао, Французи тамо живе и данас. Али – какве ви имате везе с Београдом, сем што се издалека подсмевате његовим зебрама на раскрсници улица којима не пролазите?! Дакле, никакве.
Хвала.
Биљана Ковачевић 
Leave a comment