О београдским раскрсницама са загребачког колосека

Ево једне до­сад­не ре­че­ни­це – кад се књига чита, кроз на­пи­са­ни текст иде се у два правца, хо­ри­зон­та­лно и вер­ти­ка­лно. Хо­ри­зон­та­лно се пре­по­зна­ју речи и њихово зна­че­ње, да кад нас неко пита “о чему се ради”, умемо да од­го­во­ри­мо. Вер­ти­ка­лно се иде навише. Шта значи то што смо про­чи­та­ли?

Ве­че­рас читам како су две јавне лич­но­сти из­ре­кле своје не­сла­га­ње у вези с Бео­гра­дом – на по­ли­го­ну књи­жев­но­сти. По­ме­ну­ле су Ба­лза­ка и ње­го­вог Ежена де Ра­сти­ња­ка, који сто­је­ћи на оном бре­жуљ­ку на­до­мак Париза, каже Паризу да је сад ред на њих двоје. Један од са­го­вор­ни­ка од­го­ва­ра на ову ус­по­ред­бу (први га је упо­ре­дио с Ра­сти­ња­ком) – од­лом­ком из романа “Људске ко­ме­ди­је” – да је Париз био бла­тњав и ни­ка­кав, те овај об­ра­чун с њим про­и­зи­ла­зи из тог ис­ку­ства, одлу­чу­је да се можда освети ра­ско­ши која при­кри­ва ду­хов­ну беду и велике људе са­хра­њу­је у мраку, а ни­штав­не сенке оба­сја­ва.

Хрват­ски но­ви­нар – уче­сник у по­ме­ну­том ди­ја­ло­гу – при­хва­тио је са­го­вор­ни­ко­во по­и­сто­ве­ће­ње с фран­цу­ским ју­на­ком и тиме об­ра­зло­жио свој суд о глав­ном граду у којем су свугде само беда и ча­мо­ти­ња.

По­што­ва­ни но­ви­на­ру, нисте далеко од истине кад кажете оно што је у вашем тексту на­пи­са­но, али сетите се Ра­сти­ња­ка још једном, он своје оштре речи из­го­ва­ра граду који му је украо идеале, вољу да живи мо­ра­лно, како и треба млади сту­дент који стреми по­ште­ним ци­ље­ви­ма. Он има право да их изусти, јер је у Паризу стасао, Фран­цу­зи тамо живе и данас. Али – какве ви имате везе с Бео­гра­дом, сем што се из­да­ле­ка под­сме­ва­те ње­го­вим зе­бра­ма на рас­кр­сни­ци улица којима не про­ла­зи­те?! Дакле, ни­ка­кве.

Хвала.