Слушам младог водича како говори странцима током обиласка Београда, пре годину или две – да ће овде видети много православних задужбина. “Код овог су народа вера и народност кроз историју увек биле у снажној вези. Захваљући вери, народ је сачувао себе.”
Они испод жутих кишобрана климали су главом, разумели, ваљда, речено, али сетим се онда наших који поричу истину и мисле да је вера – лична ствар, питање интиме. Религиозност, да. Вера народа – не, јер она је колективно опредељење, прећутано сагласје у тренуцима муке, заточеништва и историјског дисконтинуитета.
Тешко је замислити како се човек са собом, утамничен, носи, о чему мисли и на шта помишља. Ако је спасење духовна уобразиља, ако је вера снага да се преживи дан и породици подари дом када намети стижу и одлазе у касу другог, а брат продаје своје да би постао туђин, онда свећа и кандило нису део личног декора, већ обележје припадности и аутентичности.
Гете је рекао да човек није само биће тренутка, већ наследник својих предака. Преци га – јасно – не обликују сасвим, нити му кроје пут, али га – дакако – чине темељитим и својим, да зна ко је и где је. Куда ће, одлучиће сам.
Опредељења која се (и) данас чују – ирелевантна су, јер ма колико све лично било и такво кројило свет, једину снагу у томе свету имају – људи, сложни у идеји да спасење не долази онда када се понизно Богу молимо, већ када се молимо једни с другима.
Човек се рађа и умире сам. У међувремену бива с осталима, у тешким тренуцима и радости. А лако ће у радости.