Од друге половине двадесетог века, а последњих година интензивније ‒ расправља се о роману. С појавом авангарде он добија лирски тон, што примећујемо код Милоша Црњанског. Надаље губи се његова чврста форма, премда он задржава епски еластицитет, те постаје флуидни жанр који све мање обухвата свет, а све више свет ‒ обузима њега и управља... Continue Reading →
На тргу ме осама снађе (М. Настасијевић)
Синоћ сам на позив пријатеља, с друге галерије Народног позоришта, гледала Новогодишњи концерт. Иако нисам унапред знала репертоар, била сам у праву што сам обукла елегантнију хаљину која је на ободима крагне имала украсе, оперски певачи на сцени у својим раскошним тоалетама говорили су да је тренутак свечан и да свако ко је мислио да... Continue Reading →
Божић у Храму
Док смо прилазили разрованом аеродрому ‒ многи ни не знају да су тамо градилиште и неред ‒ наш гост из Немачке успео је да се снађе и домогне горњег спрата, потом изађе из зграде и брзо ускочи у ауто који је једва стао у међупростор између ивице пута што води ка излазу и реке аутомобила... Continue Reading →
О београдским раскрсницама са загребачког колосека
Ево једне досадне реченице – кад се књига чита, кроз написани текст иде се у два правца, хоризонтално и вертикално. Хоризонтално се препознају речи и њихово значење, да кад нас неко пита "о чему се ради", умемо да одговоримо. Вертикално се иде навише. Шта значи то што смо прочитали? Вечерас читам како су две јавне... Continue Reading →
На сваком ћошку – црква
Слушам младог водича како говори странцима током обиласка Београда, пре годину или две – да ће овде видети много православних задужбина. "Код овог су народа вера и народност кроз историју увек биле у снажној вези. Захваљући вери, народ је сачувао себе." Они испод жутих кишобрана климали су главом, разумели, ваљда, речено, али сетим се онда... Continue Reading →
Београђани
Нисам из Београда. Нису ни Београђани више. Постиђени и малаксали, проматрају куле што ничу. Крсте се кад возач расклиманог аутобуса опсује. Гунђају док се с другима сударају. Преврну очима чим угледају разбијену калдрму. Уздишу над мостом у парку. Немушти. Ни реч да изусте. И куле ничу. Возачи псују. Сударају се. Разбијају. Разбијени. Неми. Реч ни... Continue Reading →