Народна пословица каже да свако време има своје бреме, а ја кажем да свако време има ‒ своју реченицу. У средњем веку ‒ сећамо се ‒ живот је био натопљен смрћу, па су две речи, memento mori, сликовито предочавале агонију егзистенције, али и поглед нагоре, у Бога. Ренесанса је славила живот, говорећи carpe diem, у... Continue Reading →

Данас сам ‒ слушајући предавање на семинару који пратим већ трећи дан од куће, јер сусрети уживо нису препоручени ‒ заспала. Колегиница је надахнуто говорила о Достојевском, сунце је било упекло и чинило се као да ће собна стакла да истопи, а ја сам приглила јастук и утонула у сан. Кад сам се после двадесетак... Continue Reading →

На снимку који сам објавила једна бака, кажу ми да је из Лике, обучена у топлу одећу, с неколико капа на глави, држећи у руци флашу с водом, жали се путујућем новинару на врућину, како је сунце упекло и како се због тога руши, а за све је криво – овде се не чује –... Continue Reading →

Јуче на гробљу, док сам на чесми сипала воду у бокал, пришле су ми две девојчице – тамније коже и мусаве, упрљане блатом и чоколадом. Једна за другом су ишле, старија је водила млађу, па кад су виделе да морају стати у ред како би очистиле руке и лице, ова старија ми је пришла, мирно... Continue Reading →

Предлажем да се – у вези са Законом који је Скупштина донела – сви мушкарци који се зову Никола или познају неког ко се тако зове затраже да се по хитном поступку вокал "а" с краја имена избаци, како би било јасно да су у питању особе мушког пола – а не какве жене –... Continue Reading →

Ево једне досадне реченице – кад се књига чита, кроз написани текст иде се у два правца, хоризонтално и вертикално. Хоризонтално се препознају речи и њихово значење, да кад нас неко пита "о чему се ради", умемо да одговоримо. Вертикално се иде навише. Шта значи то што смо прочитали? Вечерас читам како су две јавне... Continue Reading →

Биртија ми се увек чинила погрдним именом. Ову – Наном зову. Седамдесетих година недалеко од ње филмови су снимани, Гидра се и данас може видети у понеком сачуваном кадру, знало се – уопште – да ту долази фини свет. Време је протицало, мењала се мода, неке друга места постајала су боља, али је Нана –... Continue Reading →

Пењем се вечерас Француском улицом и пред очима се указује – чудесан призор. Тргом се некад звао. Поново је под скелама, заточен, збијен, као да су му душу извадили. Наглас негодују пролазници, ја за себе, питам се – Како смо се оволико запустили и допустили да неред превлада? Подижем главу горе, не бих ли угледала... Continue Reading →

На другој или трећој години факултета, више се и не сећам, писала сам семинарски рад који је подразумевао истраживање на терену. У складу с датим инструкцијама изабрала сам једно говорно подручје до ког сам отпутовала, тамо снимала говорнике, потом чуто детаљно анализирала и у складу с оним што сам затекла, а и научном литературом –... Continue Reading →