Колико је речи потребно изговорити да би се заћутало ‒ питам се свих прошлих дана док слушам како људи свукуд својом буком не дозвољавају тишини да се пројави. Сваку изговорену реч морали бисмо изустити с планом, тако да размишљамо отима ли се она од нас или ће нашкодити свету који је чује, па не морамо... Continue Reading →

Спорни закон о родној равноправности већ дуго је предмет различитих дискусија и премда нерадо гледам програм РТС 1, пријатељи су ми послали снимак емисије у којој су гостовале: уважена Исидора Бјелаковић, Ивана Димић и госпођа чије сам име први пут чула ‒ Бранкица Јанковић, те сам снимак и погледала. Моје становиште је филолошко, научно, па... Continue Reading →

Да је Златибор постао нови српски мегалополис, није новост, али да за њим хитају и Дивчибаре, за мене је било изненађење. Савремена цивилизација изградила је пренасељене градове и тако створила илузију о угодном животном модалитету, наводно су сви људи у њима и онда је лакше пронаћи другог. Глобалистичка умреженост омогућила је различите повољности, али је... Continue Reading →

Животне истине врло су једноставне. У њима нема много приче. У њима се дише, или се престаје са дисањем. Данас смо минутом ћутања одали пошту нашем ученику другог разреда који се у недељу ујутро ‒ није пробудио. Заспао је после радне недеље и суботњег фудбала у постељи да се одмори. Мајка, наставница музичке културе, чекала... Continue Reading →

Модерна цивилизација уверила нас је како сваки човек треба и мора да се школује; информације су лако доступне, образовних институција има на сваком кораку, диплома је главни циљ младости. У такозваној хиперпродукцији знања у којој је свако сваком раван, скрива се подла мисао ‒ знање је бесплатно и оно при руци не значи ништа, јер... Continue Reading →

Синоћ сам на позив пријатеља, с друге галерије Народног позоришта, гледала Новогодишњи концерт. Иако нисам унапред знала репертоар, била сам у праву што сам обукла елегантнију хаљину која је на ободима крагне имала украсе, оперски певачи на сцени у својим раскошним тоалетама говорили су да је тренутак свечан и да свако ко је мислио да... Continue Reading →

Километарски редови пред касама у продавницама и препуне корпе којекаквих трица и кучина говоре да су људи робови навика, уместо смисла. Ако се и припремамо за смак света, онда данашњи дан и све друге дане треба да проведемо тако да кад би нас неко приупитао – шта смо радили, кажемо – покушали смо да спасимо... Continue Reading →

Увек сам била сумњичава према људима који су узнемирени и гласни јер се секу шуме у свету и од посечених стабала прави намештај, као и тужни, скоро да заплачу што је преминуо принц Филип, али у земљи у којој живе говоре да треба да се ћути о ратовима који су се догађали зато што су... Continue Reading →

Читала сам једном да је снајпериста најзлоћуднији ратник, његово дејство није из одбране, он није нападнут, издалека на нишану посматра своју жртву, прати њене кораке, припрема се у свом уму за њену смрт и испали хитац кад пожели, неупраљних руку, туђа крв је далеко од њега. Подметање бомби испод аутомобила софистициранији је метод, из наших... Continue Reading →

Сваке године 19. јула упече сунце, не сећам се да је икад киша падала и да је земља била мокра. Устанем рано, иако је лето, у торбу спакујем старе крпе и маказе, шибице и неколико пластичних кеса, па пођем на гробље. Жене које продају цвеће на улазу само што црвени тепих не развуку, свака се... Continue Reading →