Пре десетак дана једна читана интернет страница објавила је мој текст који је написан прошле године. Скоро три хиљаде читалаца означило је да им се текст допада, али моју пажљу привукли су ‒ коментари. Ученици кажу да не треба иступати у јавност ако се плашимо шта ће неко о нама рећи, и то је истина,... Continue Reading →

Колико је речи потребно изговорити да би се заћутало ‒ питам се свих прошлих дана док слушам како људи свукуд својом буком не дозвољавају тишини да се пројави. Сваку изговорену реч морали бисмо изустити с планом, тако да размишљамо отима ли се она од нас или ће нашкодити свету који је чује, па не морамо... Continue Reading →

Спорни закон о родној равноправности већ дуго је предмет различитих дискусија и премда нерадо гледам програм РТС 1, пријатељи су ми послали снимак емисије у којој су гостовале: уважена Исидора Бјелаковић, Ивана Димић и госпођа чије сам име први пут чула ‒ Бранкица Јанковић, те сам снимак и погледала. Моје становиште је филолошко, научно, па... Continue Reading →

Да је Златибор постао нови српски мегалополис, није новост, али да за њим хитају и Дивчибаре, за мене је било изненађење. Савремена цивилизација изградила је пренасељене градове и тако створила илузију о угодном животном модалитету, наводно су сви људи у њима и онда је лакше пронаћи другог. Глобалистичка умреженост омогућила је различите повољности, али је... Continue Reading →

Животне истине врло су једноставне. У њима нема много приче. У њима се дише, или се престаје са дисањем. Данас смо минутом ћутања одали пошту нашем ученику другог разреда који се у недељу ујутро ‒ није пробудио. Заспао је после радне недеље и суботњег фудбала у постељи да се одмори. Мајка, наставница музичке културе, чекала... Continue Reading →

Модерна цивилизација уверила нас је како сваки човек треба и мора да се школује; информације су лако доступне, образовних институција има на сваком кораку, диплома је главни циљ младости. У такозваној хиперпродукцији знања у којој је свако сваком раван, скрива се подла мисао ‒ знање је бесплатно и оно при руци не значи ништа, јер... Continue Reading →

Синоћ сам на позив пријатеља, с друге галерије Народног позоришта, гледала Новогодишњи концерт. Иако нисам унапред знала репертоар, била сам у праву што сам обукла елегантнију хаљину која је на ободима крагне имала украсе, оперски певачи на сцени у својим раскошним тоалетама говорили су да је тренутак свечан и да свако ко је мислио да... Continue Reading →

Километарски редови пред касама у продавницама и препуне корпе којекаквих трица и кучина говоре да су људи робови навика, уместо смисла. Ако се и припремамо за смак света, онда данашњи дан и све друге дане треба да проведемо тако да кад би нас неко приупитао – шта смо радили, кажемо – покушали смо да спасимо... Continue Reading →

Увек сам била сумњичава према људима који су узнемирени и гласни јер се секу шуме у свету и од посечених стабала прави намештај, као и тужни, скоро да заплачу што је преминуо принц Филип, али у земљи у којој живе говоре да треба да се ћути о ратовима који су се догађали зато што су... Continue Reading →

Читала сам једном да је снајпериста најзлоћуднији ратник, његово дејство није из одбране, он није нападнут, издалека на нишану посматра своју жртву, прати њене кораке, припрема се у свом уму за њену смрт и испали хитац кад пожели, неупраљних руку, туђа крв је далеко од њега. Подметање бомби испод аутомобила софистициранији је метод, из наших... Continue Reading →