Актуелно

Закон о родној равноправности

Спорни закон о родној рав­но­прав­но­сти већ дуго је пред­мет ра­зли­чи­тих ди­ску­си­ја и премда нерадо гледам про­грам РТС 1, при­ја­те­љи су ми по­сла­ли снимак еми­си­је у којој су го­сто­ва­ле: ува­же­на Иси­до­ра Бје­ла­ко­вић, Ивана Димић и го­спо­ђа чије сам име први пут чула ‒ Бран­ки­ца Јан­ко­вић, те сам снимак и по­гле­да­ла.

Моје ста­но­ви­ште је фи­ло­ло­шко, научно, па ми се чини да је су­ви­шно писати шта мислим о овој теми и колико се слажем с про­фе­сор­ком Бје­ла­ко­вић, али док нисам по­гле­да­ла еми­си­ју, нисам ра­зу­ме­ла у пот­пу­но­сти ‒ чијих је закон руку дело.

По­ве­ре­ни­ца за родну рав­но­прав­ност, по струци прав­ник, на свако је питање од­го­ва­ра­ла речима да није струч­на за теме које се отва­ра­ју, јер није фи­ло­лог, пси­хо­лог, нити биолог, али су­ге­ри­ше да је закон донет с ра­зло­гом зато што има људи који се осе­ћа­ју у својој кожи не­а­де­кват­но, па таквим по­је­дин­ци­ма треба омо­гу­ћи­ти бољу дру­штве­ну ин­клу­зи­ју.

У тре­нут­ку кад је Иси­до­ра Бје­ла­ко­вић за­ћу­та­ла ‒ а једина је го­во­ри­ла ло­гич­но и би­стро­теч­но ‒ по­ја­ви­ла се осре­дњост мисли, ло­го­ре­ја општих места и скр­на­вље­ње су­шти­не. Истина је како је на делу со­ци­ја­лни ин­же­ње­ринг, али по­ста­ло је јасно још нешто: да је овај закон омо­гу­ћио афир­ма­ци­ју не­зна­ња, јер по­ве­ре­ни­ца за родну рав­но­прав­ност углав­ном није знала ништа, а по­зва­на је као неко ко је ко­мпе­тен­тан, те је ‒ можда ‒ успела да про­кри­јум­ча­ри свој сла­ба­шни ин­те­гри­тет, али нам је отво­ри­ла очи: овај закон није на­ме­њен као по­др­шка осо­ба­ма које нису утвр­ди­ле свој сек­су­а­лни иден­ти­тет, већ осо­ба­ма које нису раз­ви­ле своје со­пство, па ‒ под пла­штом опште то­ле­ран­ци­је ‒ моле за бо­ле­ћи­вост, јер не знају скоро ништа.

Тако спорни закон по­ста­је по­ли­гон за сим­бо­лич­ки раскол ‒ између по­вр­шно­сти и су­шти­не, од­но­сно између кре­та­ња у мраку и ра­зу­ме­ва­ња све­тло­сти. Дајући пред­ност сва­ко­ме, ми ‒ у ствари ‒ уки­да­мо права мно­ги­ма, да би на крају право на било шта имали само они који се нису по­тру­ди­ли да буду ‒ ишта, па су при­вре­ме­но иза­бра­ли пол и по­ста­ли ‒ неко.

Или нико. Граница се код таквих врло слабо назире.

Ознаке:
  • Закон о родној равноправности
  • Ивана Димић
  • Исидора Бјелаковић
  • Повереница за родну равноправност
  • РТС
  • Родно осетљив језик

Реч читалаца

Још нема коментара уз овај текст.

Ако имате шта да кажете на прочитано, напишите своју реч.

Имејл-адреса није потребна: чувамо само име и текст које упишете. Коментар се објављује пошто га ауторка прочита. Политика приватности

Немојте уписивати имејл-адресу ни број телефона у текст коментара.

← Сви текстови