Од Фарасе до неба

Својевремено се заподенуо разговор о роману Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита и поставило се питање о слици ђавола, или: зашто су у овом књижевном тексту демони приказани у материји, као стварна бића која се срећу и са којима се расправља (сећамо се Воландове свите и симпатичног мачка Бехемота). Одговор је гласио да човек другачије не би препознао ђавола, до у конкретном облику и конкретним делима или да су човеку данас ослабила чула, те не распознаје зло све док оно не начини пожар или на улици ‒ из чиста мира ‒ не обори човека.

Да ли би се могло поставити другачије питање које не мора бити повезано са овим романом ‒ уме ли човек данас да препозна Бога и добро, или је случај налик оном првом, Булгаковљевом?

Сасвим ненадано, као гром из ведра неба, појавила се диљем интернета грчка играна серија о старцу Пајсију Светогорцу, снимљена прошле године, која прати раздобље од његовог рођења 1924. године у кападокијском граду Фараси, до његове смрти у женском манастиру недалеко од Солуна 1994. године. Дугих седамдесет година стало је у двадесет и једну епизоду или скоро двадесет и два сата гледања, како би се начинио један круг: Пајсијев народ, прогнан из своје домовине, након скоро читавог века, враћа се на своје огњиште, огрејан светачким сунцем.

Историја памти прогон Грка из малоазијске Кападокије и велико етничко чишћење које су спровеле Османлије од 1922. до 1924. године. Многе грчке породице пошле су са једном торбом на рамену и дететом у наручју пут западних крајева, плачући и тражећи место под сунцем, надајући се да је оно само привремено и да ће се својој Фараси убрзо вратити. Баш у часу кад се спремао прогон, родио се малени Арсеније, шесто дете у родитеља, назван по духовном оцу своје породице и свог народа, касније Светом Арсенију Кападокијском, који је крстивши га још у повоју, предвидео његов духовни пут. И заиста касније, кад је већ стасао, постао момак и одслужио војску, бивало је јасније да неће бити по вољи родитеља и он се неће оженити и подарити им унучад. Арсеније је ‒ слушајући молитве у кући ‒ прво постао појцем за црквеном певницом, да би се касније, као наш Свети Сава, запутио на Свету гору и свим срцем наменио свој живот Христу и Богу.

Озбиљни редитељ који се одважио на овај стваралачки пут морао је имати на уму питање ‒ како да се у разумном времену представи живот једног од најсветијих грчких личности, а да се не оскрнави његова светост којој су се многи клањали и чине то и даље? Како да се у времену опште смутње не дозволи ненадана банализација, па се неко јави и каже како ово није тренутак за молитвене радње зато што се оне данас ‒ од превелике буке ‒ не могу чути? И баш на том месту јавља се одговор ‒ ова је серија приказала све оно што у ужурбаности промиче, али зато и јесте вредно ‒ јер промиче. Ако је Булгаков насликао зло, подарио му контуре и боје, онда је у овој изванредној серији добро приказано на обрнут начин: иако је нечији живот учињен филмичним, његова суштина није насликана, већ је наговештена, истина ‒ врло речито, али је тек наговештена.

Монах Арсеније, касније Пајсије, раскрстивши са световним животом, и посветивши се духовности, доживљавао је тренутке откровења која су на платну приказана као силазак Божје светлости на малог човека. У неколико кадрова, у тренуцима кушања, монах се среће са ђаволом, човеком у црном оделу, мрких обрва и тамног лица. У часу кад је мисао бистра, божанска, и кад види даље но било ко други, његове очи постају дурбин, покаткад засузе, некад се уозбиље, иако су увек веселе, и кажу да виде и осећају оно што је реткима допуштено. Али може ли се приказати на платну Дух, онако како се може представити ђаво, тако да гледаоцу буде јасно што је светогорски монах чинио за живота и каква су била његова чуда? Уопште ‒ какво се чудо догодило, па је у овом мутном времену настала једна бистра серија која говори не само како је живео један монах већ како би требало да живи сваки човек, а да не мора себе називати нити хришћанином нити православцем?

Када је човек грешан, онда није добро говорити у метафорама, јер тако се његово клонуће прикрива, па је јасноћа оруђе у разобличењу духовног пада. Међутим, када се човек духовно уздиже, тада није довољна слика, чак ни реч, премда је она почетак, већ је важна атмосфера која се ствара. За ову грчку серију написана је блистава музика, кадрови су изузетно лепи, глумци су аутентични у своме извођењу, и уопште ‒ много се водило рачуна о естетици и чак визуелној симетрији, да ништа не штрчи. Ипак, ова се серија гледа због оног што бива након последње епизоде, а што редитељ сугестивно обликује: духовност је лични посао, дијалог између човека и Бога, простор који се отвара онда када смо ради да се са Богом сретнемо. Та отвореност може бити приказана у гесту, чак мимици, али је њен потпуни садржај неприказив, јер он није чулан нити сугестиван. Његове су најважније карактеристике ‒ непропадљивост и непрекидност.

Када се Арсенијева, то јест Пајсијева породица нађе у избеглиштву и неретко сања родни крај, неко каже како ће Фараса поново бити њихов дом, мада то неће доживети они, нити њихова деца, тек можда или вероватно ‒ унуци. Ова се реченица не чује као утеха, њен задатак није да умири, већ да покаже смер: човек се може вратити себи или своме родном крају само онда кад верује да ће тако бити и када је у том правцу загледан. Међутим, не може се дуго издржати у било чему без унутрашње или више потпоре, Божје, јер човек нема снагу да живот и све његове недаће поднесе сам, сувише је мален и слаб, чак наиван пред силама које би га могле разорити. Пајсијеву породицу тишти бол, зна да није тамо где би желела да буде, но свакодневно гледа пут неба и зна на ком ће се месту завршити њено луталаштво.

У последњој сцени, када је отац Пајсије канонизован и проглашен свецем, пред Фарасом створила се дуга линија људи који су се вратили у свој дом. Са неба, у тамној одежди, с осмехом на лицу, гледао их је њихов ‒ Пајсије.

Текст је ексклузивно писан за Културни додатак Политике: 20. 9. 2025.

Разговор на радију Слово љубве: https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=47159