Безгласје у лабораторији

На једном месту у својој аутобиографији руски писац Фјодор Михајлович Достојевски каже како је можда ‒ парафразираћемо ‒ овоземаљски живот један експеримент у којем неко одозго посматра како ћемо се у њему снаћи. Ова мисао, иако не сасвим прозрачна, исказана у помало агностичком тону, сугерише чак једну библијску идеју ‒ човек се на овом свету непрекидно куша не би ли се утврдило чему је склон и за чиме његова личност понајвише жуди.

Реч експеримент, ипак, звучи немилосрдно јер претпоставља да се испитаник, односно било који човек налази у унапред утврђеним и контролисаним условима у којима се неретко испитују границе његове издржљивости или стубови његове постојаности, због чега се експериментатор не либи да употреби свакојака средства како би утврдио од какве је испитаник крви. Његова се слобода укида, јер више није субјекат у друштву, већ објекат над којим се почињу спроводити потребне радње не би ли се испитало какво му је месо, али и докле може ићи кад не зна куда се иде, кавези су увек ограничени. Тад, као у хемијској лабораторији, у стаклене епрувете додају се мало-помало зрна молекула и чека се да се види хоће ли се течност обојити у црвено или плаво.

Више није необично рећи да се чини како је у току један несвакидашњи друштвени експеримент. Сваки експеримент или опит подразумева да се онај који у њему учествује ‒ премда не мора бити питан за сагласност ‒ посматра као ентитет који би могао бити променљиве структуре и чију унутрашњу конфигурацију тек треба утврдити. Дакле, неко од споља надзире пројекат и проверава од каквог је честица материјала. Међутим, важније је питање ко тим пројектом руководи и зашто га занимају ове хемијске реакције.

Циљ експеримента требало би да буде знање или важна спознаја, захваљујући којој се даље лакше крећемо, у научном пољу или свакодневном животу. И премда такве спознаје не морају бити значајне обичном човеку, и он на неки начин од њих живи, иако није увек свестан њихове важности. О многим експериментима не зна се много или ништа јер су њихове лабораторије далеко од нас, а научне тезе несхватљиве свакоме ко науци није вичан. Ипак, што више времена пролази, стиче се утисак да лабораторије више нису скривене од очију обичног света, већ су се у тај свет преселиле и његове грађане учиниле главним испитаницима. Тако спонтано сазнајемо да је ова друштвена криза планирана већ неколико година и да је с разлогом изабрано наше поднебље јер је оно православно, плодно и препрека да се у униполарном свету сачува константа, па да се не дозволи каквом слободоумљу да се распламса.

Шта се, дакле, испитује већ неколико месеци у нашем друштву и нашој стварности? Ако се присетимо да опит није туђ хуманистичким наукама, па тако ни књижевности, сетићемо се јунака из романа Ива Андрића На Дрини ћуприја, зове се Радисав са Уништа, који негодујући што се гради џиновски мост на стрмој реци, бива ухваћен и набијен на колац. Приповедач нас не штеди детаља, већ потанко, као у каквом експерименту, описује начин на који врх коца мимоилази све његове виталне органе, што дуже га чувајући од смрти, док му спаја пету с теменом, не би ли се другима показало како ће и они проћи уколико се буду опирали турској вољи да се у овом делу света изгради мост. Радисав неколико дана вапије на узбрдици, а потом издише, показујући тиме шта је све човек способан да истрпи и када се његова издржљивост прекида. Проучаваоци књижевности знају рећи како је ова сцена у роману натуралистичка, не само зато што приказује непосредну стварност већ човека у њој који постаје објектом једног експеримента, а да би се испитало ‒ шта је све способан да издржи.

Многи људи данас осећају као да ходају на рубу егзистенције. Ивичност њиховог искуства може се објаснити друштевним потресима и несвакидашњим ситуацијама у којима је понекад тешко разабрати истину, међутим, утисак је како и није реч само о томе. Наиме, већ неколико месеци видљива је снажна поларизација у друштву која се све време покушава објаснити правом на избор, односно ‒ овако је како јесте зато што је човек изабрао да тако буде. Другим речима, сасвим је свесно изабрао страну, у складу са својом личношћу и духовним настројењем. Но није ли чудно да је човеку дата могућност да бира, да се само определи којим путем жели да пође, а онда је наједном исти тај човек ‒ који је препознао разноврсне могућности и определио се за једну ‒ својим избором постао толико скучен, да је сваки други избор учинио недопустивим?

Уколико ми је допуштено да бирам, рећи ће неко, зато што видим пред собом разноврсне прилике, онда могу претпоставити ‒ из непосредног искуства ‒ да су такве прилике дате и другима и да ће они ‒ као и ја ‒ бирати у складу са собом и својим егзистенцијалним ритмом. Међутим, ако ме туђи избор љути, допунићемо прву мисао, онда на неки начин следи како ме љути и сопствени или да кажемо овако ‒ уколико је свеколики бес који нас даноноћно запљускује последица сопствене немоћи, да ли је све ово што у стварности гледамо већ месецима туђих руку дело?

Туђинци који су умешали своје прсте у наводно никад-досад-виђену-побуну могу имати пасоше разних држава света, али чак није ни важно одакле су, већ шта су кадри да ураде, односно на који начин да експериментишу. Ипак, да бисмо разумели могући експеримент, требало би видети на ком простору они оперишу и ко су њихови покусни кунићи. Одговор је јасан, то су најмлађи и најрањивији чланови нашег друштва: ученици средњих школа и студенти. Наравно да су неки на време избегли пораз, измичући се у страну или остајући у експерименту свесно, али многи су, нажалост, доживели пораз или ће га тек осетити.

Зашто би омладина једног народа била гориво социјалног експеримента, излишно је и питати, али је много важније покушати утврдити како се овај прећутни договор десио или како је једно друштво нечем непознатом и досад-невиђеном препустило своје потомке, жртвујући све вредно што имају? Ако неко споља ‒ премда то споља не мора бити физичко место ‒ руководи есцајгом у лабораторији, зашто су тек ретки приметили када је он почео да звецка?

Зато што је утишаност постала нови облик живота или нова метафора за вредност. Након нечије погибије једно се време пребива у тишини, јер влада мук, човек занеми и нема шта да каже, али после неког времена он почне да говори, зато што једино тако покушава да преживи, постављајући стотину питања и налазећи још више одговора. Човек који надживи туђу смрт или свакога дана гужва свој страх, не укида прилике нити могућности, већ их умножава, осветљујући тако полигон по којем се креће, не би ли разумео шта се догодило, ако икада успе да разуме.

Безгласје као облик деловања ове вишемесечне побуне наводно је успоставило нови дијалог, али га је истовремено ‒ и то је парадокс ‒ укинуло, јер је у својим круговима забранило да се о несрећама другачије мисли до онако како гласи налог. И као у познатом роману Албера Камија, јунаку Мерсоу замера се што није плакао на сахрани своје мајке и тај аргумент бива кључан у судском процесу. Слично и данас ‒ помно се посматрају кретања оних који и даље не застајкују у потрошеним уличним тишинама како би се тиме предочила њихова бездушност или неосетљивост на промену која треба да дође.

Зато јесте логично питање ‒ како се за боље друштво боре они који у том друштву укидају право да се бира другачије него што су они изабрали? Одговор је још логичнији ‒ јер то заправо нису њихови избори. Они су туђи, можда дати као задатак или препознати као важан циљ, али они нису проистекли из слободног бића, јер да јесу, дозволили би и другоме да слободно изабере. Овако су усиљени, непробојни, искључени из било каквог дијалога, речју ‒ закључани. Достојевски, истина, на другом месту каже како се неће домаћи циља онај који се обазире на сваки каменчић на улици, али неће добро проћи ни онај ‒ додајемо ‒ који не види на том путу ни камење ни стене. Дакле, ова вишемесечна искључивост није последица сигурности у сопствени избор, већ несигурност шта тај избор заправо јесте. Општа места и такозвани језички клишеи показатељ су потрошеног садржаја или можда доказ да га никад није ни било, већ да је пре смисла наступио облик: облик идеје без идеје или облик промене без промене.

Ако се, коначно, икаква промена подразумева, онда она по природи мора допустити гипкост духа, јер тек тако унутар себе или у друштву може да се заузме другачије или ново место. Ако се пак промена мора догодити, онда она није резултат спонтанитета, већ налога који треба да се испуни.

Чијег? Време пред нама ће показати.

Текст је објављен у рубрици Погледи дневног листа Политика: 11. 7. 2025.

https://www.politika.rs/scc/clanak/686839/pogledi/bezglasje-u-laboratoriji