Актуелно

До-ро-теј

Кад би у некој фик­тив­ној драми, из­не­бу­ха, на позив свих који су ових дана из­го­ва­ра­ли његово име, До­бри­ло Не­на­дић фи­зич­ки оживео ‒ а ду­хов­но је жи­ва­хан стално ‒ и био гост на једној, рецимо, књи­жев­ној вечери, на Ко­лар­цу, на пример, си­гур­на сам да би ретко ко свра­тио. Разлог је јед­но­став­но са­гле­див ‒ удру­же­ње по­ли­ца­ја­ца које је скре­ну­ло пажњу на дело српског писца два­де­се­тог века није читало оно што је Не­на­дић на­пи­сао, јер да јесте, не би скре­та­ло пажњу на њега на овај начин.

Многи озбиљ­ни по­зна­ва­о­ци језика и књи­жев­но­сти углав­ном су одлу­чи­ли да овој теми не при­да­ју много зна­ча­ја, под­ра­зу­ме­ва се и зашто, али како су се неки од њих ипак усу­ди­ли да овај пре­ћут­ни до­го­вор пре­кр­ше, можда их треба сле­ди­ти, не да би се од­бра­нио један писац, већ да би се од­бра­ни­ла једна мисао.

Да би се та мисао ра­зу­ме­ла, треба ра­зу­ме­ти како се јавила идеја ‒ и коме ‒ да се књи­жев­ност брани од једног писца, и да се ђаци бране од књи­жев­но­сти. У допису који садржи бројне је­зич­ке грешке скре­ну­та је пажња на су­мњи­ви текст што доноси ла­сцив­не и, на­вод­но, мо­ра­лно не­а­де­кват­не украсе, а они могу бити оштар нож младом човеку у тре­ну­ци­ма док се при­пре­ма за живот. Шта је прет­по­став­ка ова­квог исказа? Ра­ско­шан свет књи­жев­ног текста, на­ро­чи­то једног це­ње­ног и на­гра­ђи­ва­ног романа, сводив је на не­ко­ли­ко детаља који нису нужно ре­флек­си­ја пи­шче­ве по­е­ти­ке, не чак ни фи­ло­зо­фи­је глав­ног јунака ‒ иза чијих се ребара писац сакрио ‒ већ једне пер­спек­ти­ве која се укршта с другим тач­ка­ма гле­ди­шта. Дакле, главна жила овог исказа су­ге­ри­ше да је аутор дописа сла­ба­шан хер­ме­не­у­ти­чар и да не по­зна­је основ­на пра­ви­ла ту­ма­че­ња књи­жев­ног текста. Ме­ђу­тим, оно што тај аутор даље не зна ‒ нема више много везе с књи­жев­но­шћу, већ са жи­во­том и зато би дво­ра­на у којој До­бри­ло Не­на­дић данас говори ‒ била скоро празна, јер нису се неуки ми­сли­о­ци за­ин­те­ре­со­ва­ли за књи­жев­ност, па књи­жев­ност по­пра­вља­ју, већ су не­за­ин­те­ре­со­ва­ни за живот, па га кваре.

Зато је ва­жни­је питање: коме се ова идеја јавила, и од­го­вор треба тра­жи­ти ‒ не у одре­ђе­ном за­ни­ма­њу или струци, већ у типу лич­но­сти, јер се јав­ност по­де­ли­ла не у складу са својим обра­зо­ва­њем, већ са оним што у себи носи. Тако су допис по­др­жа­ли и врло учени људи, неки од њих су про­фе­со­ри ху­ма­ни­сти­ке, те би снис­хо­дљив однос према њима про­и­звео даље не­ра­зу­ме­ва­ње, ако би, уопште, ико иког ‒ желео да схвати.

У овом допису ‒ за­пра­во ‒ крије се скоро на­гон­ски импулс да се обез­вре­ди пле­ме­ни­та мисао, јер у допису ни­јед­не пле­ме­ни­те мисли ‒ нема, а нема је зато што овим импу­лсом који је по­те­као као магма влада једна не­о­бич­на за­ко­ни­тост: жи­во­том се не треба бавити, јер је живот прљав. Како из­во­ди­мо овај за­кљу­чак? Тако што читамо прет­по­став­ке ‒ писац је лош, јер говори о лошем у људима, тиме под­сти­че на лоше и чини сво­је­вр­сно зло. Треба про­во­ди­ти време не би ли се од­ба­ци­ле овакве мисли и не би ли се чи­та­о­ци­ма ‒ у овом кон­тек­сту: младим људима ‒ живот пред­ста­вио у дру­га­чи­јем светлу. Ме­ђу­тим, про­блем с таквим све­тлом је што се испод њега чкиљи и не види добро, а не види се оно што кри­ву­да­ви ум не ра­за­би­ре насилу ‒ мо­дер­ном ва­спи­та­њу, данас, не­до­ста­је стрпље­ње.

Си­мпа­тич­ни по­ли­цај­ци који су се око­ми­ли на један не­са­ло­ми­ви књи­жев­ни дух не ра­зу­ме­ју струк­ту­ру пажње која је не­о­пход­на да би се ра­зу­ме­ло умет­нич­ко дело и ‒ једно дете, јер онако како су ра­зу­ме­ли До­ро­те­ја, а нису му се ни при­ма­кли, по­ку­ша­ће да ра­зу­ме­ју оне које од књи­жев­но­сти бране ‒ своју децу. Пошто прет­по­ста­вља­ју да је овај роман саткан од тек не­ко­ли­ко грубих речи, шта ли такви људи раде онда кад чују да њихово дете можда из­го­ва­ра не­ко­ли­ко било каквих речи у којима могу на­слу­ти­ти тек обрисе зна­че­ња? Про­те­ру­ју га из свог емо­тив­ног дома и за­кљу­ча­ва­ју врата, или пишу дописе испод којих се ни не пот­пи­шу?

Овај за­ни­мљи­ви до­га­ђај који је прин­ци­пи­је­ло по­ку­шао до­ско­чи­ти оном што му је остало мимо шака, по­ка­зао је ‒ и можда је то добро ‒ ду­хов­ну скром­ност и скоро беду неких наших са­го­вор­ни­ка. Кад по­ми­сли­мо да смо са­чу­ва­ли какав-такав по­ре­дак и ра­зу­ме­ли где је коме место, за ка­те­дром или с оруж­јем, појави се неко ко слику по­ква­ри, па по­твр­ди да је бити не­па­жљив равно томе да се буде стра­шан и груб, да се други толико посече, да се крв ни не при­ме­ти.

Зато не треба бри­ну­ти за До­ро­те­ја, на њега је књи­жев­ни ореол одавно ста­вљен. Плаше плава по­ха­ба­на одела испод којих се не уме про­чи­та­ти ‒ не висока књи­жев­ност, већ де­ти­њство.

Ознаке:

Реч читалаца

1 коментар

  1. wpoffice

    Sjajno,sjajno!

    https://sedmasila.rs/do-ro-tej/

Ако имате шта да кажете на прочитано, напишите своју реч.

Имејл-адреса није потребна: чувамо само име и текст које упишете. Коментар се објављује пошто га ауторка прочита. Политика приватности

Немојте уписивати имејл-адресу ни број телефона у текст коментара.

← Сви текстови