Трећи Њутнов закон

Јутрос је нашом дигиталном вароши осванула интересантна и ‒ како неки пишу ‒ непријатна вест: уредништво једног читаног интернет сајта одлучило је да крајем овог месеца престане с радом. Разлози нису наведени, читаоци су само упознати с донетом одлуком, а она је саопштена врло кратко, у неколико редова.

Моји пак разлози за писање овог текста ‒ врло су јасни, иако сам се двоумила да ли ишта да кажем, не желећи свесно на своја плећа да угнездим армију противника, иако се то никад не може спречити, шта год чинили и како год писали.

Наиме, уредник овог сајта пре годину или две дана, пошто би прочитао неке од мојих текстова, преносио их је без претходног договора са мном, да би ме ‒ кад би текст на свом сајту објавио ‒ обавештавао о томе. Како нисам негодовала, већ напротив, била задовољна што моје читалаштво и на овај начин постаје бројније, крађа се наставила. С уредником сам почела интензивније комуницирати, а он је неколико пута у нашој дигиталној кореспонденцији изрекао похвалне речи о мом писању, што је годило мом егу, премда верујем да је тако са сваким човеком који се труди и ствара.

И све је било у реду до августа прошле године када је уредништво овог сајта пренело мој спорни текст који се занимао вечитом српском недоумицом ‒ каже ли се српски или србски језик? Да бих предочила какву је буру текст изазвао, рећи ћу да је просечан број коментара испод већине текстова на овом сајту углавном једноцифрен. Испод овог мог текста и даље стоји чудесна цифра ‒ 88.

Моји пријатељи и познаници који су комуницирали са мном прошлог августа памте моје неспокојство, јер је већина коментара била непријатна и ‒ може се и данас прочитати ‒ злурада. Подно текста који је написан стилски коректно и углавном јасно, потписан мојим именом и обележен мојом фотографијом, слио се неукротиви талас коментара чији је циљ био ‒ то се може проверити ‒ да се повреди, мада дигитално, достојанство аутора, те је он називан неуким, необразованим, неписменим, а понеко је говорио како аутора текста ‒ дакле, мене ‒ треба спалити на ломачи, да је средњи век и да је неког реда, то би се данас догодило. Састављачи ових коментара махом су били обележени надимцима који, вероватно, и немају везе с њиховим именима, без информације о томе ко су они заправо, које је њихово занимање и како изгледају, те је ‒ сложићете се ‒ борба била непоштена: моју личност линчовали су, у дигиталном свету, непознати ликови.

Кад сам се уреднику сајта ‒ пре но што се хорда коментатора обрушила на мене ‒ издалека, сасвим суптилно пожалила на оно што читам као реакцију на свој текст, он је одговорио како моје текстове надаље неће преносити уколико ми коментари сметају. Нашалила сам се, иако озбиљна, и написала да ми не сметају и да их само треба стоички издржати.

Међутим, они се нису заустављали и пошто нисам наишла ни на какву подршку уредника који ме је немало пре овога позвао да будем стални сарадник сајта, одлучила сам да напишем текст одбране, али на другом сајту, јер сам овде осетила како сам бачена лавовима. Овај текст није умирио страсти, напротив, још их је више разбуктао, и одлучила сам да се у себи, не и званично, повучем са сајта, но не тако што више нећу писати, већ покушати да умирим своју душу, иако су моје намере биле јасне и чисте: желим да пишем и да ме други читају, и ‒ не желим никог да повредим, нити унизим.

Уредник сајта ‒ који као главни администратор бира који ће коментари бити објављени, а који не ‒ није се огласио ниједном, верујући како су његови поступци у реду и како се младост мора челичити. Ја сам ‒ иако невесела због непријатног искуства ‒ остала по страни и уреднику ништа нисам замерила, док пре месец или два нисам видела да мог имена више нема међу сталним сарадницима. Кад сам га упитала зашто је тако, да ли је могао макар да ми каже шта намерава направити, рекао је како сам својим понашањем ‒ овде: објављивањем текста одбране на другом сајту ‒ погазила све моралне и људске кодексе и да је овим брисањем исправио своју грешку: избрисао је име оног који не заслужује да буде међу сталним сарадницима, упркос дару да добро промишља и пише. Затечена овим, написала сам да нас двоје никад нисмо потписали уговор који ме на било шта обавезује, дакле, моја улога сарадника је била добровољна, нисам била плаћена за текстове који су неретко узимани без питања, премда се томе нисам противила, и најважније ‒ уредник ме као свог сталног сарадника није ни једним гестом одбранио од злурадих коментара и њихових аутора, већ ме је немилосрдно томе изложио, због чега сматрам да његова љутња није оправдана и да није у праву, иако се сад ништа не може исправити.

Одговора на ову поруку није било.

Зато јутрос ‒ кад сам чула да је уредништво сајта одлучило да престане с радом ‒ нисам била зачуђена. Жао ми је што се једна врсна идеја гаси, што више неће бити доброг места за читање, али овим текстом желим да спасим трагове оптимизма ‒ не могу нам само речи бити снажне, а дела да смрде нечовјештвом.

Интересантно, уредник је исто и мени био написао.