Шта значе ‒ коментари?

Пре десетак дана једна читана интернет страница објавила је мој текст који је написан прошле године. Скоро три хиљаде читалаца означило је да им се текст допада, али моју пажљу привукли су ‒ коментари.

Ученици кажу да не треба иступати у јавност ако се плашимо шта ће неко о нама рећи, и то је истина, друштвена ангажованост природно привлачи критику, међутим, питам се ‒ након пажљиво прочитаних коментара ‒ да ли су читаоци разумели оно што сам написала.

Текст је био посвећен једном догађају са ученицима, назвала сам га поезијом у учионици. Ученик је одбијао да учествује у анализи књижевног текста, говорио како му поезија никад није била блиска, и ја сам искористила тренутак да му се ‒ на тренутак ‒ посветим и кажем да поезија и не мора да буде за свакога, али да је лековита, може бити и њему, па нека дозволи стихове да чује, можда се нешто лепо деси. Тако је и било, ученик се после нашег кратког разговора посветио песми и био је вредан саученик у разговору.

Већина читалаца мог текста написала је како сам изузетан професор и врстан педагог, такви су ‒ кажу ‒ реткост и овакав пример морао би да буде путоказ свима. Други су у мени препознали фрустрацију и незадовољство, јер од ученика тражим да зна оно што знам и ја, а љутим се кад се моје речи не чују.

И једни и други нису разумели написано. Као што се нечија доброта не да прозрети у једном гесту, још написаном, тако се и незадовољство не може исткати у неколико редова. Укратко, мој текст није био о мени, већ о једном часу и начину како се може другом бићу прићи онда кад грешимо и кад дубоко у себи решимо да будемо бољи. Истина је да сам пошла у овај вербални сусрет грубо, али сам код распламсавања варница умирила ток ватри и дозволила да се деси нешто необично ‒ допустила сам да мој ученик пожели да прочита стих и надме се од расположења.

Ипак, зашто су скоро сви читаоци у мом тексту видели мене, па ме хвалили или кудили, уместо да су видели показну вежбу за један час? Зато што би ‒ да нису видели мене, морали да виде себе, јер текст је позив како бисмо се могли понашати у било којој ситуацији која је слична овој: искорачити из сукоба који је сасвим личан и надићи га оним што је опште добро. Моја љутња што ме ученик не следи склоњена је у страну оног тренутка кад се нешто друго пројавило ‒ да је од сујете важније шта ће од часа остати, а остаће оно што вреди и што је наша личност створила, само не у гневу, већ у тренутку спокоја.

Мој текст је исплео неколико редака о разумевању другог човека, а то се не може десити ако само себе слушамо. Немогуће је видети далеки хоризонт у кратковидости, зато се и носе наочаре, не би ли се издужио вид до оног места одакле није потребно никог хвалити или кудити.

Коментари што су се слили у прљави сливник ‒ а све сам их тако доживела и не могу то сакрити ‒ показали су, нажалост, површност наших општих елаборација о свету, како смо способни да видимо једино оно чега, у ствари, нема, јер кад бисмо видели оно што је заправо ту, морали бисмо деловати, признати како је стварност нашим очињим видом сагледана, па ако не ваља ‒ ваља је мењати. А нама је по правилу лакше да тако не буде, да склопимо очи и кривотворимо истину ‒ да су наши писци или професори, управници зграда или држава, свеци којима се треба у лице смејати, питомо и подло.