Закон о родној равноправности

Спорни закон о родној равноправности већ дуго је предмет различитих дискусија и премда нерадо гледам програм РТС 1, пријатељи су ми послали снимак емисије у којој су гостовале: уважена Исидора Бјелаковић, Ивана Димић и госпођа чије сам име први пут чула ‒ Бранкица Јанковић, те сам снимак и погледала.

Моје становиште је филолошко, научно, па ми се чини да је сувишно писати шта мислим о овој теми и колико се слажем с професорком Бјелаковић, али док нисам погледала емисију, нисам разумела у потпуности ‒ чијих је закон руку дело.

Повереница за родну равноправност, по струци правник, на свако је питање одговарала речима да није стручна за теме које се отварају, јер није филолог, психолог, нити биолог, али сугерише да је закон донет с разлогом зато што има људи који се осећају у својој кожи неадекватно, па таквим појединцима треба омогућити бољу друштвену инклузију.

У тренутку кад је Исидора Бјелаковић заћутала ‒ а једина је говорила логично и бистротечно ‒ појавила се осредњост мисли, логореја општих места и скрнављење суштине. Истина је како је на делу социјални инжењеринг, али постало је јасно још нешто: да је овај закон омогућио афирмацију незнања, јер повереница за родну равноправност углавном није знала ништа, а позвана је као неко ко је компетентан, те је ‒ можда ‒ успела да прокријумчари свој слабашни интегритет, али нам је отворила очи: овај закон није намењен као подршка особама које нису утврдиле свој сексуални идентитет, већ особама које нису развиле своје сопство, па ‒ под плаштом опште толеранције ‒ моле за болећивост, јер не знају скоро ништа.

Тако спорни закон постаје полигон за симболички раскол ‒ између површности и суштине, односно између кретања у мраку и разумевања светлости. Дајући предност свакоме, ми ‒ у ствари ‒ укидамо права многима, да би на крају право на било шта имали само они који се нису потрудили да буду ‒ ишта, па су привремено изабрали пол и постали ‒ неко.

Или нико. Граница се код таквих врло слабо назире.